ПРИЧЕ ФРАНЦА ЛИПИЦА
1.
Франц Липиц (Franz Lipitz) се пењао уз степенице. Није
савладао ни десетак степеника кад је застао да се одмори. Тридесет трогодишња
сусетка са првог спрата, кокетна жена чије су шиљате груди штрчале право
напред, зачуђено га погледа својим мачјим погледом. Он јој се насмеја и рече: „Guten
Тag“. Она,
збуњено одговори „’Tag“ и одскакута низ степенице, скоро
преплашена. До пре две недеље Франц је био у одличној форми, за њега степенице
као да нису постојале. Онда их је постао свестан. Из дана у дан би осећао
лакши, а онда све снажнији замор док би дошао до врата свога стана на другом
спрату. Сада је морао да застане и одмори се пре првог спрата. Све му је било
јасно.
Чим је ушао у стан, Франц је
пришао огледалу и склонио са њега застор који је ставио пре две недеље. Учинио
је то да не би гледао свој лик. Пошто се није бријао, није ни имао потребу за
огледалом. Иако је био спреман на призор који ће угледати, срце му је уздрхтало
од одраза у огледалу. Једва се препознао: боре су биле веома изражене, кожа
убледела, обрве оседеле, коса проређена и потпуни седа, брада изгубила сјај.
Нос је био некако порастао, окошчао, а између браде и врата кожа као да је
висила. Провукао је прсте кроз ретку косу. Шака му је остала пуна седих власи.
Више није било никакве сумње: Франц Липиц је постао прави старац. За последње
две недеље остарио је најмање петнаест година. Старио је више од годину дана на
дан. И то траје већ дуже од једног месеца.
Увукао се у кревет и покрио
покривачем од чисте рунске вуне пресвученим памучном навлаком. Одмарао се од
напора који је уложио да се попне уз степенице. Остао је сам са својим
мислима...
Пре него што је отпочео тај
феномен убрзаног старења, Францу Липицу нико не би дао више од четрдесет
година. Тако се и осећао. Његов организам је био у пуној снази. И Франц је
профитирао од свога савршеног здравља: пливао је, јахао, возио бицикл, одржавао
везе са пет жена…
Франц Липиц је био чувар
јединствене тајне. Чувао ју је дуже него што је ико икад чувао једну тајну:
живео је већ стотину деведесет година. Трајање од скоро два века дозвољава да
се смени око осам генерација потомака једног претка. Обично истовремено живе
три, изузeтно четири генерације: од деда до унука, ретко праунука. Обично унуци
запамте дедове, али ретко прадедове. Франц је сматрао да је боље што није имао
потомство. Да га је имао, видео би смрт својe деце, унука, праунука а можда и
неког од чукунунука, ако овај последњи не би био дуговечан. Овако је гледао
како пролазе генерације људи које му нису били директни потомци ни сродници. То
му је ипак било подношљивије.
Франц Липиц се сећао онога чега се
није сећао нико на овоме свету. Био је једини живи сведок два века историје
Централне Европе. И ту историју је осетио на својој кожи. Учествовао је у скоро
свим ратовима од оног за Шлезвиг и Холштајн 1848. до Другог светског рата.
Управо у току тог последњег рата, Франц је први пут пожелео да и он, као и сви
остали људи, једном умре. Али, убрзо га је меланхолија напустила, и поново се
вратио животу вечитог четрдесетогодишњака, човека у најбољим годинама. Човека
блиставе интелигенције, са најдужим искуством од свих људи који су ходали
Земљом.
Од како се формирао, висок,
пријатних, помало издужених црта лица са плавом косом и плавим очима које су
уливале поверење и деловале некако продуховљено, Франц је имао „tout à gagner“ у животу.
И Франц Липиц је све и добијао. Све оно што га је занимало. А занимало
га је оно што је лепо. Занимао га је дух времена у коме живи. Увек је себи
обезбеђивао удобност коју је нудила актуелна цивилизација. Међу првима је
набавио аутомобил, летео у дирижаблу грофа Цепелина. Набавио је први модел
радио апарата и касније, телевизора. Променио је све уређаје за репродукцију
музике од примитивних грамофона до HiFi уређаја са дигиталним појачалима.
Међу првима је имао сателитску телевизијску антену, компјутер, интернет... У
ком год времену да је живео, Франц Липиц је био човек свог времена. Никада није
осећао носталгију за прошлошћу. Увек је ишчекивао шта ће ново да се деси,
какво ново откриће ће да промени свет...
Не, Франц није имао амнезију.
Сасвим супротно: Франц се одлично, до најситнијег детаља, сећао свога живота,
скоро свих ликова с којима је долазио у контакт, догађаја... Његова сећања сежу
до времена кад је могао имати око пет година. У ствари, једино што је потпуно
заборавио, био је његов матерњи језик. Онај језик којим је проговорио. Некако
баш тада, од када се јасно сећа ликова и догађаја око њега, кнежевина у којој
је живео прикључена је Великој Немачкој Конфедерацији званој још и „Германски
Савез“. Он ништа није разумео. Неки су громогласно славили, а неки плакали због
тог догађаја. Цело село, у коме је Франц рођен је изишло на главни трг, и ту,
испод липа, несрећни, људи су плакали као мала деца. Већ за живота тих истих
људи, готово сви њихови потомци, изданци породица које су се презивале на „ић“,
„ов“, „ски“, „ке“, „ки“, „ик“... постали су Германи и немачки родољуби. И сам
Франц је подлегао том таласу асимилације кроз школу и државни апарат. У његовом
крају то је прошло некако неосетно, као да је било сасвим нормално. Људи су
гледали своја посла, трудили се да олакшају своје и животе својих ближњих.
Чинећи позамашан део становништва „немачких земаља“, управо они који су се
презивали на „itz“, „au“, „ski“, „ke“, „ki“, „ik“ су постали носиоци идеје
немачког јединства. А неки од њих су предњачили у борби за „Reich“. Ипак, у својим презименима, и
једино у њима, носили су успомену на своје потпуно заборављено и презрено
порекло.
Франц Липиц је, дакле, доживео
прву и трајну промену идентитета у дечачком добу. После је био принуђен да
лични идентитет мења укупно четрнаест пута. Последње презиме – Липиц – било је,
игром случаја, исто као оно с којим је и рођен. Враг би га знао, можда га је
узео баш од потомка неког од његових рођака. Без намере, али с разлогом: тај
човек, који је настрадао у раним четрдесетим није имао живих сродника.
Иако је открио начин како да
одржава, вечиту (бар тако је мислио) младост, Франц Липиц је знао да није био
бесмртан: као и сваки човек могао је бити усмрћен хладним или ватреним оружјем,
вешањем, отровом, гушењем... А опасност да се то деси постојала је нарочито за
време криза и ратова. Тада би откривање лажног идентитета значило аутоматско
стрељање, јер би то био доказ да се ради о убаченом шпијуну.
Али Франц Липиц није био шпијун.
Мада је могао бити, и то такав какав се није родио. Франц је идентитет мењао
јер је, процес старења зауставио у својим раним четрдесетим. Због тога је, у
истој средини и са истим именом, презименом и занимањем, могао остајати само док
не постане исувише упадљиво да се он, за разлику од свих других људи, не мења.
Из тог разлога је, у току једног и по века, прелазио с краја на крај немачких
земаља, мењајући имена и занимања. У зависности од тога у чијој кожи се
налазио, такав живот је морао и да живи. И да извршава обавезе према држави,
народу и „раси“. Оне обавезе које су се у датом тренутку наметале. Не само да
није смео да се истакне, да постане познат, него је морао да води рачуна да
буде што мање уочљив, практично невидљив. Зато је, осим једном кад је био
коњички капетан, све ратове водио као обичан редов. И остао је жив. А борио се
за Рајх свом снагом, мишицама, душом и срцем. Требао му је цео један век да
види да је био у заблуди. Од тада, Франц Липиц, које год да је име носио, почео
је да употребљава своју интелигенцију за обезбеђивање удобног живота. Већ више
од осамдесет година Франц је знао како да заради новац. Некоме коме је природа
подарила оштар ум и особину пажљивог посматрача то није ни било нарочито тешко уз толико акумулирано
животно искуство и познавање људи.
Све је почело кад је имао тридесет и осам
година. Те 1848. године је Франц, то јест обућар Јоаким Липиц (Joakim
Lipitz), ожењен и без деце, са невероватним жаром
учествовао у „ослобађању“ Шлезвиг-Холштајна и у окупацији Данске. И био тешко
рањен. Мислио је да ће умрети, када је својој жени, која је, исцрпљена
дугогодишњом јектиком такође била на самртној постељи, написао писмо. Није
писао ни о себи ни о ономе што га је снашло. Писао је којешта, сећао се липа, детињства,
стоке и лугова... Тада је Франц, то јест Јаков, осетио како му се после сваке
написане реченице враћа снага. Како пише све лакше и слободније. Писао је целу
ноћ. Кад је потрошио оно мало папира који је имао, наставио је да пише ситно на
цигаретном папиру, а онда и између
штампаних редова новина... Онда је, пред зору, заспао. Пробудио га је војни
болничар који је довео неке официре поред његовог кревета. Болничар се заклињао
да је Францова, то јест Јаковљева рана била тешка и да су очекивали да умре за
дан-два. Бркати официри су с неверицом махали главама. Један је предлагао да
њега, Франца, то јест Јакова Липица, стрељају као симуланта. Други су загледали
његове ожиљке и почињали да верују у чудо... Задовољили су се да га врате у
јединицу, где је остао до краја рата, који је дошао убрзо.
Писмо је већ било отишло његовој
жени. Била је још жива кад га га је добила. Почела је да чита, и одмах јој је
било боље. Сваки дан је, скоро неписмена, срицала речи које јој је муж написао,
и није могла да се начуди што јој пише тако безначајне ствари. После седмога
дана се придигла из кревета, а после две недеље је потпуно оздравила. Умрла је
тек десет година касније, од куге. Франц није ни знао да се била разболела. Већ
је био отишао.
Кад се после рата за Шлезвиг-Холштајн
вратио кући Франц, то јест Јаков, је једини
знао зашто су му ране зацелиле. Схватио је да је то долазило од његовог
писања. Наравно није му било јасно како, али зар је то било важно? Најмање
једанпут недељно осетио би јаку потребу да пише. И писао је. Чекао је шта ће се
догодити. Није се догађало ништа. Онда је ножем зарезао палац леве руке, а у
десну узео перо и написао једну причу. Целу ноћ га је сврбио прст, а ујутру је
посекотина зарасла као да је није ни било. Сада је Франц, то јест Јаков, био
сигуран да је писање његов чаробни еликсир. Помислио је: „Ако ми је зарастао
прст, онда ће и друга оштећења у телу да се поправљају“. И наставио је да
пише...
Пет година је Франц, то јест
Јаков, писао бар по једну причу недељно. И ниједном се није разболео за тих пет
година. А није ни старио. Имао је већ четрдесет и три године, и изгледао је
тако некако, као да има четрдесетак. Његови рођаци и комшије су већ почели да
видно старе, што је нарочито дошло до изражаја у следећих пет година. Сви су
они били око педесете и већ су, живот је био тежак, изгледали као старци. Само
је Франц, то јест Јаков, остао исти. Почели су већ да испредају приче о њему:
те да је у вези са нечастивим силама, те да је виђен са вилама... Прегледао га
је и лекар округа, и уручио му позив да тог и тог дана оде чак у Јену, да га
испитају... Франц, то јест Јаков, није хтео да, здрав и у пуној снази иде да га
показују студентима, испитују, и ко зна шта још. Било га је страх. Одлучио је
да нестане. И нестао је.
И тако је Франц настављао да живи
на разним местима, углавном се трудећи да то буду густо насељени градови, где
је у маси људи био мање уочљив. Трудио се да упознаје што мање људи. Бар једном
недељно, осетио би потребу да пише. И писао је... Мењао је место боравка често,
али је, свеједно, после десетак година морао мењати идентитет. То тражење новог
идентитета је било веома тешко. Нарочито на почетку. После је постало рутина.
Из искуства је учио брзо. Развио је своје методе. Чести ратови, масовна
страдања, све то му је ишло на руку. Прво, могао је једноставно преузети
идентитет погинулог, друго, међу погинулима је било немало људи без породице,
рода и порода...
Кад га је прошао националистички
занос (а за то је било потребно више од једног нормалног људског века), почео
је да у животу ужива као да „сутра“ није постојало. Откривао је нове ствари,
образовао се, зарађивао, путовао... И никада му није било доста живота. И
настављао је да пише. Морао је. Нешто га је на то нагонило.
Дуго времена није чувао написано.
Тај папир је користио за потпаљивање ватре. Негде кад је Бизмарк дошао на
власт, Франц је почео да чува своје записе. Чак је покушавао и да објави нешто
од онога што би написао. Под псеудонимом, наравно. Али, то није ишло. Његови
рукописи нису сматрани књижевно вреднима. Сто тридесет година је упорно слао
своје рукописе у књижевне часописе. Никада ни један није објављен. Некад би му
одговарали да не могу да објаве тобоже због великог броја прилога и ограниченог
простора. Некада би добијао непријатна писма са саветима да се окане писања,
јер то није за свакога...
Иако је био једини живи сведок
најбурнијег дела историје Европе, иако је сахранио све Кајзере и доживео да
њихова врста изумре, никад није писао о реалним догађајима. Нешто га је терало
да пише догађаје који се никад нису десили, да ствара ликове који никада нису
постојали...
Франц је упорно писао. Осећао је
потребу да живи. Да буде у снази. Да не буде болестан. Како је време пролазило,
све се више осећао као посматрач једне бесконачно дуге, а ипак занимљиве представе
на огромној, величанственој позорници: Европи. Она се, од када су комуникације
до те мере развијене да се знало шта се дешава на сваком крају планете,
проширила: цео свет је представљао позорницу коју је посматрао вечни посматрач,
Франц Липиц.
И гомилао је своје рукописе.
Најпре на папиру, све до раних осамдесетих. Тада су се појавили компјутери.
Наравно, Франц је одмах усвојио новотарију, и рукописе похрањивао на дискете.
Много рукописа је могло стати на једну дискету, па је њихово архивирање захтевало
мање простора. Најпре су то биле танке и широке дискете, после су оне постале
мало дебље и мањих димензија. Напослетку су се појавили „Зип“ дискови...
Франц није знао зашто је чувао сав
тај материјал. Никада у свом дугом животу није узео поново да прочита нешто што
је написао. Па ипак, марљиво је похрањивао и чувао рукописе.
Предосетио је да ће нешто кренути
„наопако“ када се вратио у регион где је рођен јер му је, „као кец на десетку“
просто сам, дошао идентитет Франца Липица. Човека који је носио исто породично
презиме као оно с којим се и он родио и с којим је крштен у имену Јакова, слуге
Божјега. А такву прилику није могао да пропусти. Поготову што је постало
изузетно тешко доћи безбедно до новог идентитета у ери развијене и свемогуће
администрације. У ери компјутера, документационих центара, матичних бројева,
здравствених картона, отисака прстију, ХЛА генотипа, „генетског отиска“... Био
се већ забринуо како ће наставити даље са својом праксом... Тада је све решено
изненада и без његове воље и учешћа.
До пре пет недеља увек је, осим те
једне кризе у току Другог светског рата, поседовао неутољиву жеђ за животом. И
увек је осећао потребу да пише. Потребу која му је долазила редовно, суботом
увече. Те суботе, по навици, сео је испред компјутерског екрана са намером да
пише. Али, инспирација је изостала. Покушао је да напише нешто, али није ишло.
Писао је, брисао, па онда опет писао... На крају је дигао руке од писања и
отишао да спава. Мислио је, ништа значајно, наставиће са писањем други пут,
инспирација ће се појавити... Али она се није јављала. После недељу дана осетио
је да стари. Није ишао лекару. Франц је знао да би лекар установио феномен
убрзаног старења, за кога данашња медицина не познаје лек.
Како је старио, Франц Липиц је
губио и жеђ за животом. Није му било жао што стари. Нити што ће умрети. Сада је
већ знао да му инспирација неће доћи. Знао је да је његова смрт постала питање
дана. Није му било тешко због тога. Чак је осећао олакшање...
Док се у кревету одмарао од напора
који му је причинило пењање у стан, као да задрема. Наједном пред очи му изађе
топао летњи дан, његова мајка и отац. Онда угледа себе у сумраку како хвата
свице и ставља их на длан, а они светле, палећи се и гасећи наизменично. Као
бљесак прође му испред очију гримаса Француза кога је у Алзасу 1870. пробуразио
бајонетом. Затим га запахну мирис липе и чу глас своје мајке како пева песму на
оном заборављеном језику... И то беше последње што је Франц Липиц, то јест
Јаков Липиц чуо и видео.
2.
Инспектор Клаус Штолц (Claus
Stoltz) је темељно и савесно радио свој посао. Иако
су готово сви полицајци из његове станице били њему слични у поштовању
процедуре, реда и ревности, њега су сматрали ипак мало ревноснијим од осталих.
Можда је баш та особина Клауса Штолца
била у основи његовог надимка који ипак, иако познат међу колегама, није био
раширен ван тог круга: Herr Пицајзла. И случај леша пронађеног две недеље по својој смрти у веома
пристојној резиденцији веома пристојног дела града узео је у поступак озбиљно,
као да се радило о новој жртви неког серијског убице, или освети превареног
љубавника...
Темељно је испитао суседе, који су
и пријавили да јак задах леша долази из стана на другом спрату. Због потпуне
подударности њихових исказа, било му је јасно да се ту не ради о злочину, него
о специјалном случају смрти због убрзаног старења. Сви суседи су сведочили да
се радило о веома углађеном господину старом четрдесетак година, обученом с
укусом, необично лепог понашања. Кокетна суседка са мачјим очима је рекла да је
дотични господин, иако дискретан, био веома привлачан. И сви они су уочили како
је он, пре једно шест-седам недеља нагло почео да стари док се није
трансформисао у старца, који је могао имати између осамдесет и деведесет
година. Па ипак, Штолц је, пошто су техничари направили снимке и узели отиске, одмах издао налог да се тело однесе на форензичку
медицину. Тражио је да се обави аутопсија са комплетним токсиколошким
анализама. „Никад се не зна“ помислио је Штолц „можда је агенс који је довео до
убрзаног старења још у лешу“.
Онда је почео да разгледа стан.
Уочио је необично висок квалитет свега што је припадало господину Липицу. Све
је било пажљиво одабрано и још пажљивије састављено, са много укуса. Почевши од
личне тоалете, преко одела па до делова намештаја... Све је било у духу
актуелних естетских норми, од савремених материјала. На пример онај Liegenstuhl
Поршеовог
дизајна, стилисте од кога су потицали и чешљеви у купатилу и ножеви у кухињи.
Или слике на зидовима... Дискови са музиком покривали су период од ренесансе до
рока. Дела новијих музичких праваца су недостајала. Штолц се замисли и сам себи
рече: „И господин Липиц потврђује да музика не стари, а да свако ђубре и није
музика“. У кутији од мермера на једној комоди у дневној соби пронађе кључеве од
аутомобила. Отвори ташницу са документима покојног господина Липица. У њој нађе
документа од возила. „И у томе је имао укуса“ помисли Штолц „Ауди ТТ, моћан
купе с много снаге и квалитетно израђен, а опет друштвено прихватљив, не упада
у очи као један Лотус, Ферари или Масерати“.
Кад уђе у једну од соба, остаде без даха. Не због задаха леша, на њега
се већ био навикао у својој дванаестогодишњој каријери, него због призора. Соба
је представљала магацин испуњен сандуцима. Проверио је да су му рукавице на
рукама, а затим стао да отвара један по један сандук. Свуда су се налазили
списи. У неким сандуцима писани руком, увек истим рукописом, у другима су били
откуцани. У једном од сандука су се налазиле компјутерске дискете. Штолц је
систематски, из сваког сандука извукао по један-два рукописа. На њима није било
датума. Сваки од рукописа је ставио у посебну најлонску кесу коју је обележио
налепницом истог броја као и сандук из којег га је извадио. Затим је узео пар
компјутерских дискета и укључио компјутер у радној соби. Није било заштитног
кода. Убрзо је видео да су на дискетама слични текстови као и на рукописима.
Летимично је бацио поглед: проза, изгледа сасвим обична. Сигурно није у питању
вредна историјска или мемоарска грађа, резултати важних истраживања, или
записници са неког процеса. Осврнуо се на сандуке у соби: немогуће је све то
прегледати. Ако се не појави неки наследник, судија ће морати да одлучи шта да
се ради са тим материјалом. Штолц је знао да држава неће плаћати архивирање
документације за коју нема интереса.
Штолц је случај смрти Франца
Липица обрађивао неколико дана. Брзо је сазнао да се радило о финансијском
консултанту који је добро зарађивао. Осим пристојног, мада не необично високог
рачуна у банци, Липиц није поседовао непокретну имовину, што је изненадило
Штолца. Сетио се да је покојник волео скупе предмете, како је један кухињски
нож плаћао као неко целокупни намештај... „Свако има своје бубе“ помисли Штолц.
Онда су изишле на видело жене с којима је покојни Франц Липиц био у љубавним
односима. То је, по Штолцу, објашњавало где је одлазио Липицов новац. И Клаус
Штолц, звани Господин Пицајзла, није даље ислеђивао живот Франца Липица. Из
Института за судску медицину је стигао извештај са обдукције: нема трагова
насилне смрти, све указује да је покојник умро од старости; токсиколошка
анализа није потврдила присуство познатих отрова...
И Штолц је укључио компјутер и
написао извештај.
Необично брзо је реаговао истражни судија у
вези случаја „Ф. Липиц“. Вероватно јер је утврђено да покојник није имао
наследника, па је рефлекс бирократије радио у корист државе: прво, да се не би
дуго плаћао стан и тако умањивала средства на рачуну покојника, која су имала
да припадну држави; друго, да би се видело има ли какве користи од његове
архиве, и, у зависности од одговора на ово питање, да се она збрине или да се
уништи. Судија је тражио дакле, да полиција из сваког сандука извади по пар
рукописа методом случајног узорка и проследи их суду ради вештачења. Клаусу
Штолцу, званом Господин Пицајзла, се насмејао брк. Отишао је код шефа одсека и
показао му судијин захтев. Овај му рече да иде у стан покојника и узме узорке.
Штолц поносно одговори : „То је већ учињено приликом увиђаја, шефе“. Шеф га
потапша по рамену: „Ах, где би била наша домовина кад би сви били као Ви Штолц!“.
Истражни судија Волфганг Делиц (Wolfgang
Delitz) се изненади кад му, необично брзо, стигоше узорци из
полиције. Погледао је летимично списе и видео да се ради о некој прози,
причама. Суд је располагао званичним, „заклетим“ вештацима за многа подручја:
рачуноводство и финансије, медицина, хемија, нуклеарна физика, висока и ниска
градња, поморски, железнички, путни саобраћај... Али није имао такве судске
вештаке за домен књижевности. У том случају, процедура је налагала да се тражи
мишљење три призната ауторитета за дату област. И судији Делицу лакну кад
схвати да ће моћи брзо да закључи тај досије: било му је изнад свега стало до
ефикасности његовог уреда. Једноставно узе адресар града и у њему пронађе три
имена, чији носиоци су свакако били ауторитети у својој области: један је био
професор естетике на савременој немачкој књижевности, други писац новела,
награђиван више пута, а трећи главни уредник једног чувеног часописа који пише
о филозофији, књижевности и уметности. Судија Делиц је наложио да се документи
ископирају: копије свих узорака имају се послати на адресе тројице господе уз
писмо које је одмах потом и издиктирао секретарици.
3.
Професор Јохан Бласковиц (Johann
Blaskowitz) је био пример ерудите светског формата. На елитним универзитетима је стекао
три доктората: из филозофије, из литературе и из историје уметности. Није имао
ни тридесет пет година, када је, после смрти старог професора Карла Камницког (Karl
Kаmnitzky), постао шеф катедре за
естетику. Управо је завршио консултације
са студентом који је за своју тезу обрађивао естетске архетипове литературе
настале под утицајем политичке идеје „Drang nach
Osten“, кад је секретарица донела пошту. Професор Бласковиц (у ствари von
Blaskovitz, али је он престао да употребљава то „фон“ из више разлога) био је
задовољан распоредом свога времена тог дана: поподне није имао састанке ни неку
другу унапред одређену обавезу. Могао је дакле да погледа шта се објављује по
часописима који су га занимали. Прво ће да види пошту, пошто попије алкални
„шампон“ за неутралисање киселине која му је разједала желудачну слузницу. Да,
тај чир на желуцу, за који је професор Лукау (Lukau), чувени гастроентеролог, рекао да ће „или прснути или малигно
алтерирати“ ако се у најскорије време не
подвргне хируршком третману, загорчавао му је живот. Пошто прогута гадну љигаву
и слузаву твар, Бласковиц поче да отвара коверте истим оним ножем за папир,
који је пре њега, покојни професор Кaмницки користио деценијама.
Подебела коверта истражног судије му привуче пажњу. Отвори је, прочита писмо, и
помисли „Нема ништа од мог поподнева са литературом и критикама“. Пошто је
сложио остала писма на десну страну стола и коверту из суда поставио на средину
радне површине, оде у Gasthaus
у суседној улици да руча.
Тачно у тринаест часова и тридесет
минута, Бласковиц је прионуо на посао од општег значаја. Суд је то тражио а
грађанска дужност налагала. Почео је да чита једну по једну причу. Читао је
полако. Савесно је анализирао текст из свакога угла. Записивао са стране
запажања. Завршио је са проучавањем свих текстова до осамнаест часова. Као
савестан аналитичар, а пре свега државни чиновник, оставио је писање извештаја
за сутра. Боље је да све преноћи. А и ујутру треба да оде на клинику код
професора Лукауа. Било је потребно урадити гастроскопију, у току које ће Лукау
узети узорак ткива за хистолошку анализу. И Бласковиц је кренуо кући. Док је
возио према свом имању тридесетак километара од града, осећао је као да му
нешто мигољи у стомаку. Али зачудо, осим тог чудног, непознатог осећаја, није
осећао бол. Бол се није јавио ни пред зору, иако му је до тада, увек с пролећа,
као да се будио из сна, чир зором загорчавао живот.
Професор Лукау је указао дужно
поштовање шефу катедре за естетику, и одмах потом у његово ждрело увукао кабл.
Онда га је потискивао надоле све док је могао. Бласковиц је познавао ту
дијагностичку технику, али му је, и поред претходног искуства, она била
подједнако мрска и непријатна као и први пут кад ју је на својој кожи открио.
Професор Лукау је гледао, гледао, и гледао. Трљао очи, померао укруг онај кабл,
мало га извлачио па опет спуштао... Напослетку га пажљиво извуче. За тренутак
размисли, а онда рече: „Нема чира!“ „Das ist
unmöglich!!!“
узвикнуше истовремено професор естетике и професор интерне медицине. А онда
Лукау стаде да испитује Бласковица шта је јео између две контроле, да ли је
узимао неке природне препарате... Коначно му заказа контролу за недељу дана, да
се то потврди. „У сваком случају, можете сматрати да сте ретко срећан човек“
рече Лукау, стежући му руку. Затим позва асистента те му наложи да сабере сву
медицинску документацију пацијента Бласковица. „То је куриозитет, можда
објавимо приказ случаја у Архиву Интерне Медицине“ објасни Лукау Бласковицу. И
Бласковиц изађе на ведри пролећни дан, са олакшањем и осећајем као да се поново
родио.
Дошавши у свој уред, био је, као
ретко када оран за рад. Иако се од њега тражило да само дâ кратко мишљење, он
написа целу малу студију о причама које му је суд послао на вештачење. Закључни
параграф те студије чинила је само једна реченица: „Сматрамо дакле доказаним,
да приложене приче, мада спадају у жанр фикције, немају литерарну вредност“.
Бласковиц издиктира секретарици
писмо за судију Делица, а затим јој рече да оформи један досије у који ће да
похрани све документе, укључујући и оне приче. Потом има да заведе писмо у
књигу посланих писама, а досије у књигу „рецензије, експертизе и консалтинг“ и
да га похрани у архиву на место предвиђено за ту врсту докумената.
Ханс Громик (Hans Gromik) угледа поголем коверат који је
упао у ходник његовог стана кроз прорез на вратима. „Добро је“, помисли, „није
никакав рачун“ и лењо крену да узме коверат. Кад на њему угледа да је од
истражног судије, сав се презноји: „Scheise !“ опсова писац, мислећи да то мора бити нешто
веома лоше. Ханс Громик, писац награђиван и слављен на укупном германофоном
простору, превођен је на једанаест језика. Његова дела су од критике добијала
највеће оцене. Није било лексикона и антологије у којој се није налазило његово
име и биографија, његове приче... Слава му није недостајала.
Недостајао му је новац. Публика је
тако мало куповала његове књиге, збирке новела, да је текућу годину живео од
позајмица. Све то би можда и поднео некако, да није постојао још озбиљнији
проблем. Већ више од годину дана Ханс Громик, није написао ни једну реченицу.
Једноставно није имао инспирацију. И то је на њега деловало разорно. Упао је у
депресију, постао аљкав. На пример, није се туширао већ три дана, иако се
обилно знојио (није ни чудо колико је пио). Једноставно, било му је тешко да
оде да се истушира. Само је излазио да набави себи храну и пиће, пре свега
пиће... Сада је добијао нешто од истражног судије. „Verdаmmt !“. Раскопа коверат прстима са
дугачким ноктима. Изненади се кад схвати о чему се ради: тражи се да вештачи о
литерарној вредности приложених прича... Предвиђен је и хонорар. Није велики,
али није ни занемарљив.
Ханс Громик узе оне приче, седе на
фотељу и поче да чита прву од њих, пијући пиво „Löwenbreu“ из конзерве. Дошао је до пола
прве приче, кад је осетио да сам себи заудара на зној. Одложи коверат на гомилу
књига на свом радном столу и оде да се истушира. Кад се вратио, наставио је са
читањем. Прочитао је сваку причу по два пута. Из неког разлога је желео да дâ
позитивно мишљење о вредности тих прича, али није могао. Ипак, није знао како
да формулише писмо судији. Није хитно, учиниће то вечерас. Онда се дао на
сређивање стана. Пошто је усисивачем очистио разне нечистоће са пода, обрисао
је прашину са намештаја и уређаја, опрао суђе...прешао је на сређивање рачуна и
признаница и, напослетку, сложио свуда
разбацане књиге у библиотеку. Док је то радио, родила му се идеја за
причу, какву до тада није написао. Нестрпљив да почне са писањем, Ханс Громик
пожури да најпре заврши са вештачењем за суд.
Укључи компјутер и, после
куртоазне уводне реченице, саопшти да по његовом мишљењу, приче које су му
достављене немају литерарну вредност. Запакова писмо у коверат, не
заборављајући да приложи број свог рачуна за уплаћивање хонорара, и изађе да
убаци писмо у поштански сандучић. Педесетогодишњак Ханс Громик се осећао лаган
као перо, и кретао се као да нема тежину. Није се сећао када се последњи пут
осећао тако добро.
Главни уредник цењеног часописа за филозофију,
књижевност и уметност, Гинтер Лишке (Günter Lieschke) се гушио у послу. У току
последње деценије као да су цела Bundesrepublik и цела Österreich почеле да пишу приче и песме.
Имао је осам жанровских уредника у своме тиму. Они су вршили селекцију
приспелих радова тако да су одбацивали деведесет осам одсто материјала. Па
ипак, број радова око којих није постигнут концензус и који је стизао на његов
сто на арбитражу и за коначну одлуку био је огроман. Његова арбитража била је
утолико деликатнија што су жанровски уредници боље обављали свој посао: пред
његове очи су долазили заиста квалитетни прилози. Управо се двоумио око једног
циклуса песама који му се није свиђао. Међутим, песме су биле „у тренду“ и
аутор познат. На њему је било да „пресече“.
Двоумио се дакле, кад у његов
уред, без куцања уђе секретарица Елзе Фезиц
(Else
Vesitz) и баци му на сто једну коверту. Елзе Фезиц је била незадовољна. Већ
годину дана показује изразити афинитет према наочитом педесетогодишњаку. Већ
годину дана он избегава њен поглед, њен додир.
Знала је да се Гинтер Лишке никада није женио. Знала је такође да није
био хомосексуалац. Осећала је, како то само женско биће може осетити, да се и
она њему свиђа. И није јој било јасно зашто он не одговара на универзални језик
љубавног позива. Оно што Елзе Фезиц није знала, знао је Гинтер сам. Уистину,
Елзе се Гинтеру веома свиђала. Али је Гинтер Лишке имао озбиљан проблем: колико
год да је био сексуално узбуђен, није имао ерекцију. Ишао је код лекара,
психијатара и психолога. Без резултата. И зато, да би избегао још непријатнију
ситуацију Гинтер Лишке се присиљавао да занемарује сигурне знакове женске
наклоности...
Узео је коверат који је дошао од
истражног судије. Кад је видео шта се од њега тражи рекао је сам себи „Mein
Gott, сад морам да читам неко ђубре и за суд“. Онда је размислио и одлучио
„Хајде да прочитам, можда ми то мало промени идеје, можда после тога лакше
донесем одлуку која ме блокира већ цео сат.“. И Гинтер Лишке је почео да
чита...
Било је већ веома касно кад је
завршио са читањем прича о којима му је тражено мишљење о уметничкој или некој
другој вредности. Његов суд је било установљен веома брзо. Био се већ одвикао
од таквих аматерских текстова у којима није било ништа. Жали боже папира.
Међутим, сада је јасније видео
суштину оних песама познатог аутора које му се нису свиђале. Као да је проникао
у неку тајну до тад непознату. Схватио је у чему је њихова вредност, и на
рукопис је ударио печат „примљено за штампу“.
Иако је већ било скоро девет
увече, Елзе је била у уреду испред његовог: „Елзе, још сте ту?“, упита Гинтер.
„Да господине Лишке“ одговори она и уђе у његов уред. Како угледа фигуру Елзе
Фезиц, Гинтер Лишке осети напон у пределу доњег трбуха и препона, а одмах затим
и бол. Наиме, његов полни орган изненада је страховито нарастао и нашао се
веома стешњен у расположивом простору. Елзе приђе. Он јој пружи руку. Она седе
у његово крило. Веома се изненади и тренутно је обли руменило. Он је затим
пољуби, и она му се предаде...
После пола часа бурне љубави, Елзе
је била питома као јагње. Од њене дрскости и кочоперности није остало ни трага.
Она седе да откуца одговор за суд, који је Гинтер Лишке хтео да напише одмах.
Његов одговор се састојао у једној
реченици. „После пажљивог читања прича које сте ми послали, налазим да оне не
испуњавају естетске критерије да би се могле сврстати у књижевна дела“.
4.
Бирократска процедура је напредовала зачуђујуће
брзо. Изречена је пресуда да материјал који је нађен сандуцима у стану покојног
Франца Липица не представља ништа значајно што би вредело чувати. Као такав се
има предати на рециклажу, о трошку државе. Одлука је прослеђена комуналној
служби са назнаком „хитно“, јер је задржавање постојећег стања стварало
непотребне трошкове. Већ два дана пошто је комунално предузеће примило писмо из
суда, послати су радници да у камион утоваре сандуке из стана Франца Липица.
Њих су пратила два полицајца, који су имали надзирати да је све урађено како
треба, а затим запечатити стан.
Камион је истоварен на периферији града, у
сабирном центру за рециклажу. Ту се вршио одабир по материјалима: пластика,
папир стакло... Центар за рециклажу је био веома оптерећен, јер је модерна
цивилизација производила толико отпада да то обичан човек не би могао ни да
замисли. Сандуци из стана Франца Липица су чекали данима на „тријажу“: Напокон,
сандук са дискетама би усмерен за рециклажу пластичне, а они са папирима за
рециклажу целулозне масе.
Један од двојице носача, Хакија
Талић, родом из Зенице, саплете се на неки метални део на тлу, и паде. Сандук
звекну о тло, поклопац се отвори. Из сандука се просуше компјутерске дискете.
Хакијин колега, Турчин, Сехназ Тефекли (Sehnaz Tefekli), поможе своме „камараду“ да
устане. Обојица погледаше у оне дискете. А затим лево десно од себе. Никога не
беше на видику. Брзо натрпаше дискете, колико год су могли, у џепове и недра.
Онда остатак вратише у сандук, који однесоше у контејнер за пластични отпад.
Исто вече Сехназ је дао гомилу
дискета својој многобројној деци. Они су имали један компјутер на коме је свако
од њих писало на смену. Увек су морали брисати оно што су написали, јер су имали
само пет дискета. Прво што су урадили, обрисали су садржај са свих дискета које
им је отац донео и разделили их између себе. Свако је добио по једанаест
дискета. Осећали су се као паше.
Истовремено Хакија је дошао у мали
изнајмљени стан. Сваки дан је било исто. Зумра, његова жена га је чекала
смркнута. Он би одмах улазио у собицу своје тринаестогодишње ћерке Алме. Скоро
сваки дан јој је било све горе. Алма је боловала од ретке форме леукемије за
коју није било лека. Пре месец дана отац јој је, са депоније, донео компјутер. Иако
је био исправан, неко га је бацио. Појавили су се бољи и јачи компјутери. Данас
се све баца. Тај компјутер је у Алмин живот унео нову димензију. По цео дан је
играла игрице, писала и цртала. Сад јој је отац донео брдо дискета. Болесна
девојчица је била пресрећна. Чим је отац изашао, дете стави једну од дискета у
компјутер, и схвати да она није празна. Из радозналости поче да чита причу са
дискете. Како јој је отац донео педесетак дискета, и на свакој је било исто
толико прича, Алма је данима читала, и то ју је потпуно заокупљало. После два,
три дана, осећала је да јој је много боље. Чак је почела да устаје из кревета.
После недељу дана, толико јој је било добро, да родитељи одлучише да је одведу
на контролу. У болници су је прегледали и узели крв за анализу. Кроз неколико
дана су имали резултате. Лекари су се нешто домунђавали, а онда написали:
„комплетна ремисија“. Алма је била без знакова болести. Лекари су признали да
литература није забележила случај као Алмин, али су упозорили родитеље да ће се
болест вероватно поново јавити.
Алма је наставила да чита приче са дискета још
цео месец. Поново је кренула у школу, играла се са децом. Све је показивало да
је потпуно оздравила. На крају је стигла до последње приче на последњој дискети.
Она је била насловљена: ЉУДИ НЕ ЗНАЈУ ШТА ИМ ГОСПОД ДАЈЕ. Алма поче да чита
причу:
„Још од кад је Господ створио човека, покушавао је да му помогне у
његовим патњама. Али временом, људи су се мењали. Заборавили су свој првобитни
језик, који је био и језик Господа. Тај проблем је постао већи после Божјег
гнева у вези градње Вавилонске куле. Од тада се ни људи међу собом не разумеју,
а општење са Господом је постало скоро немогуће. Дошло је, дакле, дотле да
Господ не зна језик људи, а људи не разумеју језик Господа. Тако се сваки
покушај Господа да помогне људима завршавао неуспехом. Додуше, понекад би неко
и успео да искористи ту Божју помоћ, али нико и никада није схватио о чему се,
у ствари, ради...“
Зоран Б. Ивановић
No comments:
Post a Comment