Autor: Snežana Pisarć Milić
У S., marta 2014.
VIII Pismo
U danima, dok se kiša sliva niz prozore, nečujno i lako, poput suza niz izborana sirotinjska lica, šetam, po navici, stazom koja vodi do groblja. Misteriozno me mami poluotvorena kapija, iza koje lebdi večni smiraj prepun tajni. U isto vreme, njeno tiho pomeranje, k`о cvilenje, šalje tajni znak. Odzvanja u glavi svečana tišina groblja, koju narušava ravnomerno dobovanje kapi od kišobran. Proširuje se, iz dana u dan, jer ubrzano stižu oni što će savest predati na poslednju ispovest, a telo ostaviti u amanet šarenolikim mermernim čuvarima.
Sećate li se, kako je prethodno leto bilo pretoplo. Bejaše plus četrdeset u hladu našeg starog hrasta. Ista slika, ista staza, isto pusto groblje, i ja. Verujem, da se sada pitate, zašto sam šetala tom stazom po vrelom julskom danu, oko podneva, kada u to doba od vreline vazduha ni ptice ne poleću. Ni cvrkut se ne čuje. To je ne-doba kada se sve u vreli kameni sat pretvara i zaustavlja.
Doletela mi tog julskog dana, sa nekih nepoznatih visina, il` dubina, misao koja me plašila.
-
Blago mrtvima, oni su svoje odradili...
Požurila sam stazom, bežeći od sumornih misli, ali uzalud. Nepoznata sila pogled je vraćala unazad.
- Da mrtvi imaju dušu, sada bi se pomakli, da legnem....
Verujte mi, pokušavala sam otići, ali dugo nisam uspela.
Znam, reći čete, da ćemo svi otići tamo. Neko pre, neko posle, ali ćemo svi „odraditi“ ovaj život. Zašto i čemu, onda, žurba?
Ni tada, baš kao ni sada, nikoga nije bilo da mi odvrati pažnju, ili me natera da produžim dalje.
Stojim i gledam. Čak se i osmehujem. Što li se ja to „guram preko reda“, kad milijarde ljudi širom sveta opsesivno pokušavaju da produže mladost i život, kakav god da im je?
Stojim i gledam. Čak se i osmehujem. Što li se ja to „guram preko reda“, kad milijarde ljudi širom sveta opsesivno pokušavaju da produže mladost i život, kakav god da im je?
Umorna sam, znate Vi to, od jednoličnosti preslikanih dana. Opet „iskoči“ poneki koji ne liči na prethodne. Preplavi me nemir od te različitosti, pa ne mogu dočekati da mi se vrate moji obični dani. Ako, pak, iščekujem nešto posebno lepo, od treme više ne mogu zaspati. I tako, vratim se na početak priče - najbolje je kada mi se ništa ne dešava.
Dan kada se završi, ležem sa blaženim saznanjem da sam ga, eto, potrošila. Znači - jedan manje...
Jedno ste mi, pomalo ljutito, rekli - i da najgore živim voleo bih da što duže traje!
Pokušala sam usvojiti Vaš stav o životu, al’ ne uspevam. Možda sam se takva rodila, tako da tu, jednostavno, nema pomoći. Lažem, znam da nisam! Takva sam postala. Bila sam veselo dete puno života, koje je beskrajno volelo sve - dan, sunce, igru, prve jagode...
Kuda, kako i kada nastaje radost? Kuda, kako i kada poći za izgubljenom lepotom života?
Zašto nam je san radost? Jer, snovi su mi, najčešće strašni, a ja im se, nekim čudnim poigravanjem sa sopstvenom dušom, sa radošću predajem. I, tužna sam kad sviće.
Negde, u dugotrajnosti mučnih godina loše vladavine, ratova, kriza morala, izgubila se vera u bolje sutra. Mnogima je isto, ali mene, ipak, brine, da li samo ja šetam stazom koja vodi do groblja, sa mišlju koju od sebe odbacujem kao dosadnu muvu - Blago mrtvima....
Prijatelju moj, jednog dana, koji će doći, jer svima je došao, želju mi ispunite. Molila bih Vas, u najlepšem delu dana, kada mrak ustukne pred svetlošću, da mi prah tela razvejete preko ograde mosta moga detinjstva, i tako ga spojite sa vodom najčistije reke na svetu. Da mi, duša, ponovo, bude svoj na svome.
Znam da ono što obećate uvek ispunite. Zato Vas i poštujem. Mogu mirno nastaviti dalje, i po Vašoj zapovesti, šetati svim stazama ovoga sveta, osim jednom - ovom koja vodi do kapije večnosti...
Pozdravljam Vas sa zahvalnošću koja se graniči s` ljubavllju. Šaljem i pozdrave, i poljubac, koji ima ukus kiše uzete sa ružičastog livadskog cveta kome se imena ne mogu setiti... No, nije važno, znam da ga Vi znate...
Vaša Emina
No comments:
Post a Comment