"ЧОКОЛАДА" - РЕНАТА ЦВЕТКОВ

                                                                                            

Моја кућа је била једна од оних великих , нових , на периферији града. Фасада топле боје кајсије, испред зелена башта са тепихом од траве, као лењиром поравната, личила је на призор са оних фотографија које би добијали наши рођаци од неких својих далеких, савршених рођака из Аустралије или Канаде. Око куће и баште била је бела ограда. Али то није била једна од оних ограда које нас бране од провалника и лопова, не, то је више била једна од оних ограда које нас спутавају  и чувају нас од нас самих . И друге куће у тој улици личиле су на моју кућу. Нове, сјајне, са уредном баштицом препуном цвећа и мириса. Једино је једна кућа нарушавала ту хармонију и ритам улице. Налазила се прекопута моје куће. Била је то висока кућа старије градње, сиве фасаде. Њени прозори су били мутни, а розете и капители, као боре, дубоко су се усекли у ту архитектуру. Никада нисмо приметили да је неко ушао или изашао из те куће , али би ноћу видели како неко шета крај прозора, пали и гаси светло. Мислили смо, сигурно је неко дете из комшилука. 

          Иначе, у нашој улици је било много деце. Никада нисмо питали ко су им родитељи, то нас и није интересовало. Деца су седела као шарене птице по нашим оградама обично се играјући луковима и стрелама. Понекада би брала цвеће из наших башта, узнемиравала нас звонећи нам на капији или газила тек изниклу траву.  Викали би на њих, терали их, али би се они са новим даном опет враћали и слетали на наше ограде.

      Једног јутра зачух неко шкрипутање испред врата. Кроз прозор угледах дечака плаве, коврџаве косе како седи на мом трему. У први мах кренух да га отерам , јер којим правом је он ушао у моје двориште и шта тражи ту, на мом улазу, али кад сам отворила врата његов анђеоски благ поглед ме разоружа сваку опасну реч са усана. „ Чији си ти мали ?“, упитах га збуњено. „Свачији“, насмејано ми одговори, играјући се стрелом. И ја, опет, покушах бити бесна на његов провоцирајући одговор и пробах дрско одговорити, али талас нежности поново преплави моје речи. „ Како се зовеш?“, тихо ми са усана склизну док,  из горњег џепа, са леве стране моје кошуље , вадим чоколадицу у облику срца и пружам му је на широко отвореном длану. „Купидон“, рече он, брзо отварајући чоколадицу. Време је тада стало и никада више нисам приметила да су се казаљке покренуле  И ја сам стајала укопана као цвет у мојој башти и гледала га како, сав мусав од чоколаде, устаје и одлази. Више му ништа нисам рекла, ништа га нисам питала. Код капије је стао и окренуо се. Насмешио ми се уснама обојеним чоколадом и отрчао према оној старој кући прекопута. Оставио ми је стрелу у огради. Нисам била љута. Некако ми је пријала...  

Рената Цветков. Сомбор