POEZIJA - DUŠANKA MILATOVIĆ, SOMBOR
RUKOPIS VEČNOSTI
Upali sveću pred policom sa knjigama
Teškom kao nadgrobni kamen
Spusti dušu na kolena
I ne idi na groblja
Tu ti najmiliji počivaju
Kad ti leva strana tela zadrhti
Pred rukopisima večnosti
Povorke likova sa svetlim oreolima
Setiće te na vreme šetnje po stvarnosti
Ne budi uplašen
Ima neko ko te gleda s one strane tajne
I crpi nektar iz uvenulih dojki
Da te sačuva od sumornih buđenja
Baci ružu na raspeće srca
Kao na nabujalu bol
To je majka koja te dojila
I u večnosti se moli
Kao što se živa za tebe molila
BEZ NADE
Sagradiću dvoranu od nade i useliću se u nju
Bole me ove hladne senke što po crnim zidovima igraju
Boli me mir odglumljeni
Kad razvučem crtu od uva do uva kao da se smejem
Namaknuću osmeh
Useliću Sunce nade da se malo zgrejem
Smućkaću melem od nade da privijem na rane
Teške prašnjave zastore od paučine
Preseću perorezom što ga držim u levom džepu
Razmaknuću zavesu
Pustiću Mesec da obasja pomrčine
Boli me ova soba sa pogledom na ulicu slepu
Po njoj hodaju duhovi bez srca čekajući nadu
Kao jutarnje narastanje Sunca iza drvene ograde
Dozvaću Boga
Boli me ovaj život bez nade
SUMORNO JUTRO
Izgubila sam tebe a našla reči
Ali pevati ne umem
Sa slomljenom žicom na duši
Akorde spalih
U oblaku dima
Suza me guši
Znam da mi tu nije mesto
Pa zavapim kao da vrisne grom
I snagom svom
Skupljam rasute bele reči
Po crnom platnu
One su moja nada
Ali i nada mi dođe kao barikada
Ugasi mi ponekada
Poslednju svetiljku duše
U dubini tame
Svetle bele ptice zatočenice
Na obali jutra java se rađa
Umorna sam odoh da sanjam
Ili zapravo želim
Da se ne probudim
No comments:
Post a Comment