"КОРАЦИ БЕЗ ОДРЕДИШТА" - НЕБОЈША ДЕВЕТАК

"КОРАЦИ БЕЗ ОДРЕДИШТА" - НЕБОЈША ДЕВЕТАК

БЕСКРАЈ БИЋА

Небојша Деветак, 2009. "Змајева награда"
и Чедомир Попов, председник Матице
српске

Данас си оно 
Што си одувијек жељела да будеш
Измаглица
Успињућа свијетлост
Бјелањак умућен у прах
Сазријеваш и гаснеш брже него што
Успаничено око успијева забиљежити

Сад је све разбијен моза(и)к сна

С лица ти покуписмо
Онесвијећене камнечиће
и љубоморно их стрпасмо у џепове

Сваки пут када руку завучем у џеп
Моћи ћемо додиривати твој котрљајући смијех
Тако ће и бити
Док од јеке не попуцају шавови
А ми престрављени
Не спознамо бескрај растерећеног бића.


НАКОН СВЕГА

Након свега, на лицима ће остати само креч

"Кораци без одредишта
" Небојша Деветак

Млад мјесец ће тонути у лишће јесење, свело
Кроз благост сјећања, кроз осаме бакарну млијеч
и биће страсти стишане, и биће невесело

Све чему смо се радовали растаче се, сиви
у саркастичну се прашину мрви свака ријеч
из живота прогнани, у стиху смо, ипак, живи
Док и њена не прекрије мук, дрхтаве свиле креч

Ако те призове, покаткад, моја мисао
Не одазови се, нека тајна остане ледна
Нека буде, као да никада нисам ни дисао

као да ме није будио твоје топлоте дах
Тако нека буде, јер, ти си ми, ти си ми - једина
Све остало може у амбис, у пепео, у прах


 ГДЕ СУ САДА НАШЕ ЉУБАВИ

Наше љубави, где су сада наше љубави

Девета књига
Н. Деветака

Пред овим зидом
Што сваким даном постаје све виши
Ускоро га ни анђели неће моћи прелетети

Сада се плашимо и малих нежности:
Ружиних пупољака
Ветра у таласима језера
Капи росе на листовима багрема
И речи
речи поверења и утехе
Разнежених топлотом дланова

Где су сада наше љубави
Кад је сумња ушла кроз наше капије
А кроз отворене прозоре
Одлазе прећутане прељубе

Улазимо у самоћу постојања
Из које као из презреле оскоруше
Навире чедност златне месечине
И младалачка бистрина долазеће зоре

Ето, ту су, у заспалом лишћу сећања
Наше бивше љубави

Небојша Деветак

СКИТНИЦА

Пролазећи парком 

 Гледао сам га данима, месецима

Како седи или лежи на клупи
Брадат, запуштен, ничији
Сви су од њега окретали главу

Сваки пут кад би ме угледао
Тражио је цигарету и ситниш
Давао сам му, углавном, ако сам и сам имао

Однедавно га нема
Отишао са првим опалим лишћем
Сваки пут кад прођем крај усамљене клупе
Посегнем руком у џеп
За цигаретом, ваљда њему намењеном

Припалим
Снажно повучем дим
Кога очас однесе јесењи ветар
Као и њега што однесе судбина

А ни име му нисам знао