ПОЕЗИЈА - ПЕТАР МИЛАТОВИЋ

ЛОПОВ НЕБЕСКИ

Ако овог прољећног јутра

Пробуђена љепотице

Установе твоје зјенице

Испод трепавице

Од крила ластавице

Да ти недостаје рука

Па и нога, или бедро

Не мршти то твоје

Поетско лице небески ведро

Немој да тражиш своју руку

Ни ногу, а ни бедро

Нећеш ништа од тога наћи

Ни у кревету, ни поред

Шапнуо сам тајну речитом врачу

И небеском шетачу:

Постао сам лопов небески

И однио руку, ногу и бедро

И не тражи изван мене

Ништа што ти недостаје

Све то имаш

У пјесми која траје

Беч, април 2001.

МОЋ ЖЕНЕ

На ливади од мојих очију

У пуноћ скинула се гола

Рашчешљала косу

Посуту звијездама

И појахала црног коња

Испод чијих копита сијевају муње

Дојахала је на бијесном вранцу

Гола до воденице

Чврсто ријешена да провјери

Зашто се ђаво у поноћ

У камен воденички претвара

Пустила је ознојеног вранца

Да се напије са извора

Испод њеног пазуха

Узнемирени ђаво

Који се претходно

У воденички камен претворио

Од њене љепоте у поноћ

Сасвим се људски раскаменио...

Сиднеј, децембар 1989.

 ПОКЛОНИ

Отићи ћу на сабор светитеља

Да ти купим огрлицу од неба

Наруквицу од најљепших жеља

Ципеле од крила бијелог галеба

Да ти купим прстен озвјездани

Хаљину од плаве зоре сањиве

Лепезу коју чине наши дани

И брош један од ватре живе

Па онда кичицу од мојих снова

И мараму од свих сећања лијепих

Да се рађаш сваког дана нова

Као слика, или сликовити стих

И платно чудно од моје памети

Срцолико разапето до сунца

Да мој Кондор опуштено лети

Онај што Анде има на сред срца

Па да ти купим хаљину плаву
Која нам дамаре осмишљава

И круну од пјесме за твоју главу

Да неку слику нову допјевава

И купићу ти нове рукавице

Од предвечерњег руменила

Ташну од крила птица царице

Да смјестиш стихове мога била

Замијесићу торту од моје љубави

Скуваћу ти кафу на ватри срца

Уз трачак небоплави, треперави

Јединствен испод овог сунца

Позваћу на гозбу небеску

Све богове и све богољуде

Да правимо чудну арабеску

Да се у њежности потпуно буде

Онда ћу да те ухватим за руку

И да те доведем до сталка

Који космичку чека поруку

Да је испише рука, лијепа и лака

Беч, мај 2008.

 РАЗУМЈЕТИ СМИСАО ПОЉУПЦА

Кад осјетим твој дах на грудима

Видим запаљене дамаре

У вјетру који њежно плеше

Са распјеваним бедрима

Изнад којих се облак блудни

Удвара модрој трешњи од брадавице...

Па у гроб да ме метну

И сахране

Уз планетарне почасти

Лијепо бих устао и кренуо

Кроз крајолик

Сунцокрилог небосклона

Да поравним небо

Од отисака

Твојих ногу,

Кукова и руку

Којима си брала

Бисерне гроздове...

И опет бих ти изазвао дамаре

Да се разбукте у ватри екстазе

Да сагорим у теби чедној

Преко цијелог плаветног неба

Јер само онај ко жестоко сагори

У ватри љепоте непоновљиве

Може да разуме

Смисао пољупца

И врховни значај

Распјеваног сунца....

По твојој усни берем јагоде

И поклањам ти мјесечеву здјелу

Пуну дозрелих плодова неба

Да космичка будеш река

И да отичеш све гушће и гушће

У мој извор и твоје ушће.

Беч, август 2008.

СУНЦОКРИЛИ НЕБОСКЛОНИ

Заљуљала  небо плаво

У бунилу мајског дана

Косом  лепршавом

Чежњом  офарбана

Бијела орхидеја на столу

Исијава отменост љупку

Срцем jе облачим голу

И космос палим на пупку

Нека се дамари онебесе

У сунцокрилом небосклону

Срцолике ријечи да се десе

Да у вјечност бића тону

Груди небом миришу

На стази нашега спаса

И богови ево кидишу

На сису која таласа

И помера све врхове

Да ред љепоте устали

Да наше насликаш снове

Како би сви небо имали

У говору и у твору

И ову општу плакаоницу

У лијепу претворили зору

Срца исповједаоницу

Сунцокриле небосклоне

Сви ће имати као тапију

Ако озоримо све сутоне

Сјенку освијетлимо свачију

 И онда ћу да поведем

Твоју ногу по ливади

Рушићу небески бедем

Да по небу цвијеће садим

Правићу кревет сунчани

Од тих твојих слутњи бијелих

Капљо зоре на мојој рани

Да сликовити будеш стих

Који краси усну твоју

И раскошна бедра бијела

У мом срцоликом зноју

Лепо си окупана цијела

Руком дижем небосклоне

У нагости сунцоликој

У лијепој њежности тонем

Да ти успавам неспокој

Па тако зором сањива

Црног коња гола јашеш

Лепото неба чежњива

Марамом облаку машеш

Завела си  орла у лету

Изнад гнијезда плаветнила

На том небеском кревету

Божанска је ватра била

Беч, април 2008.

Аутор: ПЕТАР МИЛАТОВИЋ ОСТРОШКИ