Priča o šljivi
Šljiva. Posmatrao je kroz poluotvorene oči. Žmireći. Visoku.
Stamenu. U dvorištu deda Mitrove kuće, u Prčnju. Od čitave lepote morske, on je
gledao u šljivu. U stvari, već danima gleda u nju. Sećao se kako je stari Mitar
hteo da je poseče. Kaže: - Jalova je.
Treba zasaditi novu.
Oko nje su mirisale i rađale
smokve i narandže, raskalašno se raspojasala lavanda, a šljiva se devičanski
stisla. Onda se desilo čudo. Rodila je. Ne mnogo. Bili su to modroljubičasti
plodovi, pomalo gorki. I svake naredne godine je na svet „donosila“ ne više od
pet, šest kila. Svi su se nekako nadali da će se sledeće godine pokazati i da
će roditi da preliva. A ona se jogunasto držala svoje mere. Tek toliko da bude
noseća. Sa svojom širokom krinolinom od krošnje bila je uporna da opstane ovde
gde joj, možda, i nije bilo mesto. Korenom i žilama držala se grčevito za
isušenu zemlju, večito žedna, ali stasita među primorkama.
Jednom se deda Mitar, pripit,
zakucao u nju. Tada mu je spasla glavu.
Da nije bilo šljive, završio bi
naglavačke, nizbrdo, u Bajinom dvorištu. Odrao je i povredio. Ujutru joj je
ranu ispunio malterom. Nikada nije ispustila ni kap medene smole na mestu gde
je primila udarac. Bila je jedna ta šljiva.
Zatvorio je oči. Osluškivao je.
Podne. Sve je delovalo kao zamrznuta slika sa razglednice. Tišina. Sablasna, prazna,
tišina. Jedna pčela je satima usisavala nektar iz prezrele smokve. Bila je puna
do grla. Možda je to bio trut koji je čekao i vrebao maticu.
Usporavala ga je ta žega.
Prokleta vrelina koja isušuje oči i zatupljuje um. Praznila ga je. Dugo, uporno.
Posegnu za flašom pored noge i otpi. Morao je da dolije izvetreno.
Poslednje dve godine je živeo
ovde, u Mitrovoj kući. Pade mu na pamet da iza njega neće ostati niko. I nije
mu bilo žao kuće. Ona će se postarati za sebe. Bilo mu je žao šljive. Ili je sažaljevao
sebe.
U životu se nagledao svega.
Najviše patnje i stradanja. Nekada bi po hotelskim sobama jedva dočekao da
zakači još „tople“ fotografije. Trijunfalni osmeh mu nije silazio sa lica.
Naslovne strane uglednih časopisa bile su, za njega, rezervisane na neviđeno. A
onda je dozvolio da se desi ta izložba. I po
prvi put su mu ta okačena lica,
te oči... uzvratile pogled. Ošamarile su ga. Obnažile. Osramotile. Više nije
bio samo fotograf, postao je svedok.
- Mali, prenu ga Jozin glas koji je dolazio s druge strane
kuće.
U prvom momentu nije hteo da se
javi. Želeo je da sedi i razmišlja o šljivi,
o sebi, ali je znao da će Joza opet doći. Bio je smarajuće dobrodušan.
Stari barba koji nije odustajao od zaveta koji je dao Mitru da će paziti na „malog“
i da će pokušati da ga priveže i kako-tako usidri. Njih dvojica su bili pajtosi
u ribarenju i opijanju. Ovo drugo je on nasledio od Mitra. U prvom se nikada
nije snalazio. Navek je ostao Mali od palube.
- Evo, viknu i ustade iz ligeštula. Prugasto, izlizano ciradno platno
se i dalje dobro držalo. Na njemu su ostali zapamćeni Mitrovi obrisi.
- Vidi kakvog sam ti lipotana donija. Šta veliš? Carski je,
oceni Jozo gledajuću sa ponosom u
ulovljenog brancina. Lice mu je bilo
naborano i preplanulo. Izbrazdale su ga bure, sunce i godine, ali je i dalje
bio zadrti morski vuk. - Tri parčeta
dobrog cipola sam proćerdao, a onda se blenta napeca na najgrđu ponudu. On će
mene cimati, eeej, i tu se nasmeja. - Brancinku
sam ostavija doma, bilo mi je mnogo nosit oboje. Nego, ako ’oćeš mogu ti ga
spremit.
- Neka, ja ću.
Prihvati ribu držeći je ispod
škrga. Nije uvek odbijao Jozu. Umeo je
da zanoći sa njim i ujutru se probudi pokriven ćebetom, u ligeštulu. Ali danas
mu je opet bila potrebna samoća.
Jozo se nalakti na ogradu. Nije
odustajao tako lako. Morao je „bar priču ispričat“. Nanovo, ali on toga nije
bio svestan. Senilnost je bila privilegija njegovih godina.
- Znaš li ti, moj Mali, kako je brancin podmukao? Da, da, lukav, sumnjičav,
da te Bog sačuva. Nije ga nimalo lako ulovit. Možeš ga čekati satima, ni da
drcne, a onda cap, nasrne i na srdelu. I, slušaj, da te nešto naučim. Nikada
nemoj odustati kod prvog. Uvek se tu krije njegov par. Sledi mu miris. Ne
napušta ga. Zapamti.
- Zapamtio sam. - Brancin mu je bio sve teži.
- Je vala, zapamtio si je. Dobro, odobravajući
klimnu glavom. - Nego, šljive, ima li ih
već?
- Nema. Rano je. Da ’oće neka kiša.
- Kaže
Bajo da će danas zaladit, noćas i jutros ga seva u krstima. Bez prestanka. Biće
veli nevrime, i to vrlo uskoro. Baš bi bilo lipo da udari.
- Bilo bi. Hvala ti, čika Jozo.
Jozo mu mahnu i krenu dalje.
Mitar je davno „otplovio“, a ova starina još nije bila voljna da ga Harun
prebaci na drugu obalu. Uđe u kuću, pa
ubaci brancina u sudoperu. Opra nestrpljivo sluzave prste. Živeo je sam, ako se
zanemari gospodin mačak koji se ponekad pojavljivao. Stavio mu je jastuče i
posude za hranu i vodu u dnu kuće. Ovaj bi se doveo u red, okrepio i odremao, a
onda se opet izgubio. Ali ni jedna druga mačka se nije usudila da kroči u
dvorište. Po gipkom telu se videlo da je mačak bio mlad. Hodao je i skakao meko
kao da se kreće po šećernoj peni. Nikada nije zamaukao i pitao se ponekad da li
uopšte može. Često je bio izranavljen. Falio mu je deo levog uha, a jedno oko
mu je bilo zatvoreno ružnim ožiljkom. Voleo je da posmatra mačkove male
rituale. Mačak bi se najpre napio vode i jeo, ne halapljivo, već polako, sa
guštom. A onda bi dugo lizao dlaku i
čistio rane, ćuteći, muški. Na kraju bi uspravio glavu i poput sfinge pogledao
u njegovom pravcu. Sada je opet negde landrao.
Unutra je bilo daleko
prijatnije. Kamena stara kuća koju je nasledio od Mitra nije se dala ugrejati.
Čuvala je svoj hlad. Nju vreme nije brinulo. Imala ga je na pretek.
Ovo mesto ga je usporavalo i
sklonio se ovde baš kao i mačak da zaceli rane. Koga je on folirao i lagao?
Sebe? Oporavaku se nije nazirao kraj. Da bar hoće to nevreme koje je Jozo
spominjao, pomisli. Da zagrmi, zatutnji, da se sudare nebo i more. Da im vrisnu
utrobe. Osećao se ulubljenim i dotrajalim. Kao zapušteni oldtajmer. Imao je potrebu
da izvrne sebe naopačke, i da se suoči sa svojom prazninom. Ni ovde, u ovom
primorskom mestašcu, nije našao potrebnu zaleđinu. Ali drugu nije imao.
Dosadna muva poče da zuji oko
brancina, a onda mu se spusti na rašireno oko. Oseti trnce u vrhovima prstiju i zatezanje i grčenje usne.
Opet su krenuli odvratni tikovi.
Muve su ga uvek podsećale na
smrt. Naslađivale su se smradom. Otera je nervozno rukom, ali se ona posle par
sekundi vrati i pređe duž brancina. Od repa do glave, i opet se zaustavi pored
oka. Oseti mučninu. Saže se i ispod sudopere pronađe sprej. Potrošio je pola boce. Nesvesno
poče da se češa kao da mu je roj muva milio po telu. Još jedan dar od đavola. U
to se začu pritajena grmljavina.
Dolazak nevremena je osetio
stomakom. Okrenu se od smrdjivog brancina i ode po fotoaparat. Možda mu se ovoga
puta posreći da zajaše oluju.
Vetar se pokrenuo i najpre
škakljivo, a onda jače, nasrnuo na omanju palmu. Tek je izbacila ranjivo telo.
I šljiva se bunila i branila. Pogleda prema brdima koja su okruživala zaliv.
Najveći deo je bio go. Požari su proždrali sve. Sada su se horde oblaka
nezadrživo valjale nadole preskačući jedna drugu. Takve su ovde bile kiše.
Tmurno nebo je pritiskalo krovove.
Dok je silazio prema moru, u
daljini ugleda ribarske čamce. Hitali su ka sredini zaliva. Bilo je vreme za lov.
More će uskoro prodisati. Sevnu i on poče da broji u sebi. Na pet, grom udari.
Bio je sve bliži. Eho je trajao do sledećeg bljeska. Oseti prve kapi kiše.
Teške. Nisu pravile uvertiru. Ponte i plaže su bile prazne.
U mandračima su se barke otimale
razapete i privezane između kanapa.
Druga strana obale se nije videla. Kiša se spustila kao zavesa. More je bilo
mutno i gotovo sivo. Kapi su odskakale od površine. Smračilo se. Vetar ga je
bičevao na sitno, a onda sve jače. Pucalo je. On oseti kako mu se srce popelo u
grlo. Prst na aparatu je neumorno škljocao. Snimak se pretvarao u kadrove,
kadrovi u film. U ušima mu je bubnjalo. Talasi su razgnevljeno udarali u sve na
što su naišli. Sve više i više. Podivljali su. U glavi je slušao Rahmanjinova.
Kada se novi talas prostro po ponti, on oseti zadovoljstvo. Spusti fotoaparat
da mu visi oko vrata, sede i podiže lice i ruke prema nebu. Kiša mu je gasila
vrelinu koja ga je neprestano žarila. Imao je osećaj da mu je u svaku poru
zabodna čioda.
Poče da se smeje i halapljivo guta
vodu. Bila je slana, pomešana sa morem koje je vetar usput pokupio. Oko njega
se drobio svet. Udar groma koji je završio negde gore, u pravcu kuće, uznemiri ga i naruši ovu harmoniju. Srce mu je
preskočilo.
A onda je grmljavina počela da
jenjava. I kiša je stala. Kao da je neko zakopčao nebo. Letnja oluja se
istutnjala. Otvorio je oči. Kapljalo je sa svih strana. Obala se cedila i nebo
se razvedri. Oblaci nisu stigli da se vrate u tvrđavu. Jednostavno su se
razišli i pogubili. Izdimili. Majica mu se slepila uz telo. Krpeni šešir koji
mu je oluja otrgla, sada se praćakao i zabavljao u plićaku, na desetak metara
od njega. Sedeo je još neko vreme
prekrštenih nogu na ponti, kao da meditira. Ruke su mu bile u krilu.
Sa prvim glasovima vrati se i njegov nemir. Podigao se i krenuo kući.
Praznina je opet zauzela svoje mesto. Talasi su utihnuli.
„Uzbrdicom“, kako su meštani
nazivali asfaltiranu stazu do gornjih kuća, slivao se tanak mlaz sada već mlake
kišnice. Osećala se teška sparina. Tu i tamo su veliki mesnati listovi
posredovali između drveća i tla prihvatajući zaostale kapljice kiše. Nije mogao
da ispravi pogrbljena leđa. Bilo mu je hladno. Pomisli na mačka. Nije stigao da
mu napuni porcije, a ovaj je sigurno računao na njega. Kao i šljiva. Ubrza
korak. Nije se osvrtao. Znao je da je more opet poput ogledala. Ravno i
bezobrazno mirno. Teralo mu je inat i samo ga mamilo. Sunce se opet ogledalo u
njemu. A možda je oluju samo sanjao. Telo mu se treslo. Imao je opet napad
groznice.
Dvorište je bilo oprano i
obasjano suncem kada je ušao unutra. A onda je stao. Skamenio se. Nije mogao ni
korak da napravi, noge su mu bile teške, a on je hteo da potrči. Kao majka koja
je videla povređeno dete. Šljiva je je bila rapolućena, gotovo raskrečena.
Grom, onaj koji ga je pozvao, tamo na
ponti, dok je on uživao, udario je po sredini. Bio je taj, sigurno. Skide
majicu i iscepa je na trake. Cvilela je dok je cepao. Obavijao je stablo i
zatezao. Rez je bio predubok. Nije joj bilo spasa. A njemu je bila tako
potrebna ta neprilagođena šljiva.
Odnekud se dovukao mačak. Došao
je lenjo do svog mesta. Kiša je prepuninila obe posude. On leže na pločice pored.
Već su bile zagrejane suncem. Nije ni sada glasa pustio. Možda se neko već
pobrinuo za njega i nahranio ga. Ili se sam postarao, i bio mu je poteban samo
san, i mir.
Dugo je sedeo oslonjen leđima na
šljivu. Nije želeo da je ostavi samu. Dugovao joj je ovo bdenje.
Tek pred zoru je ušao unutra i
legao. Pokrio se do brade. Oči su mu se trzale. Kapci mu behu teški. Graške
znoja mu izbiše po čelu. Želeo je da sanja šljivu. I Mitra. U kući se i dalje
osećao smrad spreja za insekte pomešan sa mirisom ribe. Uvukao mu se u nos.
Kožu. Mozak. Umesto molitve prizva u svest pesmu „Jutro će promjeniti
sve“. I konačno zaspa.
Napolju je sunce uzimalo zalet
da odradi još jednu turu. Obasja more pod oštrim uglom. Nastavi da se penje rasipajući
raskošne zrake koje nije imao ko da zakloni. Šljiva je i dalje stajala.
Osakaćena. Zavijena. Sama. I prizivala čudo.
Autor : Mirjana Uzelac
Pančevo
No comments:
Post a Comment