ОДА ПРИЈАТЕЉСТВУ (део из романа "Варљива игра светлости" - Снежана Писарић Милић, ИК "Арте" Београд, 2010.)

ОДА ПРИЈАТЕЉСТВУ

(део из романа "Варљива игра светлости" - Снежана Писарић Милић, ИК "Арте" Београд, 2010.)

У малом граду, на обали дивље реке, живела је девојчица Емина. Живела у свету отуђености, туге и хладноће. Имала је проблеме као и сва друга деца, али их није имала коме рећи нити икога ко би јој помогао да их реши. Све своје страхове, а било их је много, скривала је у себи и никоме се није поверавала, јер нико није ни желео да их чује. Тако много  људи je било око ње, а она је ипак била сама.
Другима је била мало ћутљива и ћудљива за своје године, помало занесена у тај свој свет књига где је покушавала да себе пренесе у један од сретних ликова из прича. Само је на кратко успевала.
Повремено се чинило да је уплашена без разлога или да је од превелике усмљености постала чудна.




Ишла је у школу и била је одличан ђак.
У том истом малом граду, на обали дивље реке, живела је девојчица Јана, годину дана млађа од ње. И она је била усамљена. Искрена и неискварена.
И она је ишла у школу и била изузетан ђак.
Једнога лета, негде седамдесет и неке, Емина и Јана су се упознале на мору. Било је много деце око њих. Нашле су се у истој кућици, у истом кревету, ситне и нежне, упућене једна на другу. Ту је Емина први пут приметила да постоји неко коме је она интересантна и први пут срела неког тако искреног.
Сву другу децу коју је познавала прихватала је са неповерењем и само онолико колико је морала.
И тако, из дана у дан, мало по мало, осети како се неки нови свет пред њом отвара. Свет пун топлине, љубави и веселог чаврљана.

Приметила је како су лица особа које је највише волела и мислила да на овом свету нико од њих није важнији мало избледела. Није јој било жао због тога.

Јана је била ту, тако јасна, тако чиста као јутарња роса. Смех из срца је Емина тек тада упознала. Дружење са њом било је право уживање. Осетила је велико олакшање и срећу. Тешко је бити млад, а бити сам и на свом срцу носити печат неразумевања.

Јана је у Емининим очима постајала све важнија и све јаснија, а сва друга лица постала су још блеђа.

После боравка на мору наставиле су се дружити. Расле су заједно, излазиле на корзо, у кафиће, имале заједничке пријатеље, јер оне нису биле пријатељице. Биле су више од тога. Не бих рекла као сестре, јер сестре ретко кад могу бити тако блиске као што су постале Емина и Јана.
Тако, у једном малом граду на обали дивље реке, родило се пријатељство за читав живот. Сате и сате проводиле су заједно и увек су имале шта једна другој да кажу. Прве љубавне проблеме поверавале су једна другој. Све је било закључано у њиховим срцима. Нико није могао да дође до тих светих тајни.
Емини се чинило да је на неки миран начин јача од Јане, али да је Јана, за разлику од ње, спремнија на борбу у сваком погледу. Емини је требала Јанина веселост, а Јани Емина да би се осећала сигурнијом.

Што је Јана заузимала више места у Еминином срцу то су сви око ње постајали све мањи и блеђи. И више јој није било жао што је тако. Много је деце усамљено, а одрасли су тако далеко. Никако да се сусретну. После буде касно.

Једне вечери, док су саме седеле испред познатог кафића, Емина је рекла:
«Хајде да се никада не растанемо, да живимо у истом граду, да нам деца заједно расту, јер, ако ми ти одеш далеко, један део мене, можда онај најбољи, неће бити ту.»
«Важи», одговорила је Јана. «Хоће ли зависити само од нас?»
Тако је и било. Нису могле утицати на одлуке старијих. Отишле су студирати у два различита града. Напустиле су мали град на обали дивље реке. Упознале су нове људе, доживеле нове љубави, дружиле се са новим пријатељима. Емина је жељно чекала са се врати и све исприча Јани. А Јана, телепатски је осећала када ће Емина доћи и никада није била изненађена када би је видела да долази. Проводиле су време са другим људима, али су знале да ће опет бити заједно и то им је било довољно. Ништа није могло истиснути из срца Емини Јану и Јани Емину.

Када год би Емина видела Јану, постајала је свесна колико су јој други мало важни, како су постали још блеђи, да су од њих остале само силуете које промичу кроз Еминин живот. Јана би у својој чистоtи блистала у Еминином срцу и Емина би се захваљивала Богу што је пронашла.

После студирања вратиле су се у свој мали град на обали дивље реке. Промениле су се. Изградиле своје ставове о животу. Различите. Допадале су им се различите ствари  и та им се разлика допадала. Различита мишљења су мормална, чак неопходна. Та различитост их је још више спојила.
Јана је волела дан, сунце, смех и људе.
Емина је и даље, помало у тами, са дистанце посматрала.
Јана се волела борити са хладноћом и брзином дивље реке. Емина ју је најчешће посматрала са обале. Плашила се дивље реке.
Јана је хтела нешто више од онога што је имала, јер се тако много борила, учила и знала. Емина је мирно и ћутке чекала де се нешто деси и да јој неко други промени живот.
Једнога дана, Емина је побегла од рата, удала се и отишла заувек. Одлучила је да тамо остане, да потражи срећу у неком другом месту и отишла је далеко од Јане. Хтела је прекинути страх који јој је загосподарио животом. Није себи дозволила да се предомисли. Хтела је да Јана дође код ње, да потражи посао у новом граду. Није ишло. Исте године родила је сина и дала му име као што се звао Јанин брат.
У малом граду, на обали дивље реке, остала је Јана сама. Имала је старе заједничке пријатеље. Емина је долазила доста ретко, заокупљена новим проблемима о неприлагођености у новој средини. Никада се није снашла у новој средини. Нашла би у свом малом граду Јану и све би било као пре.

У Јанином присуству примећивала би да су и нови, тек упознати људи, избледели. Чак пребрзо.

Јана је била крај ње, подједнако неискварена и чиста као јутарња роса. Град је био пун сунца док је она била у њему. Разговори су им се променили, али је искреност остала. Јани је било јасно зашто је Емина тако изненада одлучила да побегне.
Јана је била као дивља река. Знала је шта хоће, увек спремна на нове изазове. Емина је била мирна река на чијем току вас могу сачекати стравични водопади. Потпуно нови нивои. Емина је изневерила обећање да ће остати у истом граду иако су имале једна другу и у тој новој ситуацији. Било би то и тако добро да рат није тако дуго трајао. Јана се са породицом одселила још даље од Емине, у супротном правцу.
Емина се уплашила да ли ће се и како сада виђати. Јана се удала и добила сина, који је мали да би Емининој деци био оно што су им мајке биле. Неће ни тражити од њих то. Превелика је даљина. Емина је желела да види Јану, њено дете и нову породицу.
«Нећемо дати да нас ове нове породице раздвоје», рекла је Емина када су остале саме. Јана је ћутала, заокупљена новом улогом супруге и мајке, још неприлагођена новонасталој ситуацији. Не може дивља река да се тако лако укроти. Раздвојиле су се без шанси да ће икада више живети у близини,као некад. Ту је телефон, а и то је нешто. Навикле су се поверавати у слушалицу, да по гласу препознају емоције.
Емина ће, можда, још увек долазити у мали град на обали дивље реке. Јана, вероватно, више не.

Ту су сад неки нови људи, неки нови клинци, лица знана и незнана. Када би Ема потражила неко познато лице, приметила би како је већина лица сасвим избледела, да се чак ни не сећа да ли су јој некада нешто значила. Понеко драго лице још је ту, помало отуђено, али и то је нешто.

Емина, док седи сама на обали дивље реке, а и даље не улази у њу, зна, да у некој непознатој веселој девојци, која хитрим ногама са одушевљењем слама брзаке дивље реке, тражи Јану, насмејану и срећну, лепу и јасну као јутарња роса.
Емина ће, можда, и даље одлазити мада не пречесто, у мали град на обали дивље реке. Зашто да иде тамо када више не познаје људе који тамо живе? Потпуно су ишчезли из срца, тек по неко је остао као утеха, као сазнање да јој прошлост није као гумицом избрисана.

Сада, после толико година, када затвори очи и завири у срце, примети да за све ове године најјасније распознаје само једно лице, лице пријатеља. Јанино лице, чисто и неискварено, лепо и јасно као јутарња роса.

Моји најслађи читаоци ... Стефан и Ања