FIJAKERIST (ili, kako je nastala priča o najdivnijem fijakeristi na svetu, Jagri)

FIJAKERIST

Snežana Pisarić Milć i Velja Subotić,
 2009. godine

(Posvećeno velikom somborskom pesniku i glumcu, u Somboru,

 pokojnom Velji Subotiću, 1925-2013.)

 Noć je. Leži Velja bolestan i priča mi, a sećanja k`o nebeske lađe lebde nad njim.

- Bilo je to s’ kraja sedamdesetih godina. Vrać’o sam se vozom iz rodnog Silbaša. Ta, znao sam, lako ću stići do kuće, čeka mene na  stanici fijakerist Jagra, koji vazda radi noćnu smenu. Što li se te noći  kartao i toliko pio, nikada mi nije rekao. Doduše, nije mu bilo prvi put. Da li je na kartama gubio il’ dobij`o, ne znadem. Al’, nekako  bi  čudno tužan, te nevoljan napustit’ kafanu.

- Id`te vas dvojica. Okreni fijaker kad’ stigneš, a Riđan se zna sam vratiti. I ne zameri mi što ne idem s’ vama, teška tuga mi na srce legla. Ni ne pitaj me šta mi je, neću ti znati kasti.

- I tako, te noći Riđan je radio sam, bez gazde. Srce mi se steglo, a suze potekoše kada sam zabatova somborskim sokacima. Kanda on žuri da izvrši naređeno, pa se vraća Jagri da ne bude sam u svom bolu.

Eh, što ja volem konje! Kad sam bio deran mislio sam da je svaki konj moj, i u duši sam im imena nadev’o ja.  Oni su istorija, oni su istina svakog od nas ko je ikada koračao somborskim sokacima.

Bože, Bože, što li ljudi ne znaju voleti k’o konji, ili psi?

Iskočim iz fijakera, a Riđan stvarno ode sam niz sokak.

Mor’o sam te noći napisati pesmu o njima dvojici. Mor`o! Ali, moje omiljeno mesto za pisanje bi zauzeto. To ti je onaj astal u kujni. Sve sam svoje tu napis’o. Mog’o sam imati radnu sobu, al’ nisam ‘teo. Decu, nažalost, nisam imao. Doživotna uspomena na mučenje strujom u logoru. Al’, ne bih ja sad’  o tome.

Moja pokojna Vera, k’o da je sada gledam, razvlači testo.

Velim ja njoj - daj mi dvaest centi astala, taman kol’ko treba za papira, moram nešto da napišem.

Gladam Veru, vidim moga dobrog, nikad tužnijeg Jagru. Pomeri ona ljutito testo, samo malo - taman knap za papira. Reči potekoše k’o voda, k’o kada zažubori Kiđoš u proleće. I tako,  nastade pesma u dahu:

(Najdivnijem fijakeristi na svetu, u Somboru, pokojnom Jagri u spomen)

„Molim vas, nemojte,

nemojte, ne psujte,

molim vas, nije fer.

Večeras nemojte,

o samo večeras,

ne psujte fijaker...“

Uzdahnu. 

- Pročitam je Veri stihove, a ona će: - Veljo moj, lepšu napis’o nisi!

Eee, kakva li bi to tek pesma bila da mi celi astal bio slobodan…

Snežana Pisarić Milić