REKLI SU O LAZARU - STEVAN S. VASILJEVIĆ, NOVINAR IZ SOMBORA

REKLI SU O LAZARU - STEVAN S. VASILJEVIĆ, NOVINAR IZ SOMBORA 

bivši direktor jedinog bioskopa u Somboru:

LAZAR I JA

ili, o jednom naizgled, sasvim slučajnom susretu

Stevan S.Vasiljević

- Bilo je to, sećam se, s’ kraja maja meseca, 2009. godine. U bioskopu, Narodni, obavljali su se veliki radovi. Zapravo, tekli su poslovi na rekonstrukciji celokupnog bioskopa. Upravo zbog toga, moj radni prostor bio je smešten u blagajni, odmah desno, pošto se na ulazu moraju proći dva lava i tako se zađe u hol bioskopa. Ovi detalji su važni, jer da je bilo na bilo kojem drugom mestu, tog dana – ne sećam se tačno datuma – ne bih ni primetio ono što će biti predmet ove priče.

 Teško je to moglo ostati neprimećeno. Kamera na ramenu jednog čoveka koji snima drugog, tu odmah na ulazu, na stepeništu, između dva lava. Taj koji je snimao (posle sam saznao da Radomir Miljković snima dokumentarac o Lazaru) je sasvim običan lik. Međutim, onaj koga je snimao, e, taj je bio nešto posebno. I ne baš svakidašnji, ne samo za Sombor, već i mnogo šire. Pomislio sam da je u pitanju neki stranac. Sasvim atipičan po izgledu i oblačenju. I, odista, bio je to stranac, ali nisam ni slutio da je to bio Lazar Rajić, alijas Lazar Rokvud, filmski glumac tamo preko bare, rođeni Somborac. Iskreno, za njega nikad čuo, ali ni video ga ranije.

Nismo se susreli na stepeništu bioskopa, već nešto dalje, tamo kod kuće Laze Kostića, na glavnom sokaku. Onako, na prepad, predstavio sam se i poželeo da se napravi za novine priča o njemu i njegovom gostovanju u Somboru. Pristao je odmah, bez posebnih uslova. I tu počinje moje “otkrivanje” Lazara Rajića. Zapravo, Lazar se sam „otkrio“'. U rodnom Somboru nije bio više od dve decenije, živi i radi u Kanadi, snimio je mnoštvo filmova po Americi, rođeni je brat Stevanov koji živi ovde kraj nas, detinjstvo je proveo preko puta železničke stanice, pored pruge...

 

Radivoj Popović, LAZAR i Mikan, vlasnik caffe Des Arts 

Obrni_okreni, svi su nas putevi vodili u Mikanov Des Arts. Tu nam je bila “baza” za razgovore koji su trajali nekoliko dana. Proveli smo ih u društvu Tamare Bakić (poznaju se, naravno), pa, posle sa  Radivojem Popovićem koji je za susret napravio pravu pitu od sira (“Auuu, što je dobra!”), a i tu se našao, kao sećanje na detinjstvo, Đuro Macura iz Riđice, za koga kažu da je bio redak talenat za fudbal.

Gde bi se glumac fotografisao nego ispred bioskopa. Tako je bilo i sa Lazarom Rokvudom. Pored slika u Des Arts-u, u novinama, ali i dokumentaciji nalazi se ona, po meni najbolja, antologijska, gde Lazar raširenih ruku stoji na stepeništu između dva lava. Kakva simbolika !

Ispred bioskopa u Somboru 

- Ne dva, već tri lava! - mora da sam tako nešto rekao kada sam ga fotografisao.

Tek onako ovlaš, gotovo usput, u razgovorima, dodirnuli smo se obeležja koja je imao na sebi, posebno na rukama. Bila su to obeležja Indijanaca sa kojima je Lazar živeo neko vreme. Taj život mu je, kako sam razumeo, promenio mnogo toga u životu.

Jedva čekam novi susret sa Lazarom. I nastavak priče o životu sa Indijancima...

Tamara Bakić, manekenka i Lazar, u Somboru...