Кад живот откајаси успомене
 |
| Петра, Веља Суботић, Жељко и Илија фијакерист |
Закајасио Велимир Веља Суботић, Јагрин песник, осамдесет пето лето, увелико и
заправо... Завалио се у фијакер, пуцнуо Илија канџијом, уместо
Јагре, а Ленка, ко некад Риђан, забатовала сомборским сокацима... Уз
песника Петра Полетановић, већ годинама ведра неговатељица његове
старости, и Жељко Милић, његов поштовалац и једини Сомборац који се
сетио песника, глумца, писца...
И увео га у фијакер после три и по деценије!
Било је то 10. јула овога лета у том Сомбору, на Жељков рођендан. И лепо се на слици види – чика Веља насмејан, озарен као да никад из фијакера није излазио.
- Мислио сам ко дете да је сваки коњ мој, сваком фијакеристи сам знао име, а сваком мркову, риђану или чилашу имена сам у души надевао ја. Они су били моја далека историја, и сваког од нас... А сад ме је туга нека ухватила, одавно и рана се у души отворила што је наш зелени град остао без те лепоте, без тих живих легенди. И празно ми је и пусто без њих... Шта ћемо дедовима рећи на Оном свету, какав је сад Сомбор!
Еј, фијакери наши, фијакери - причао ми још оне несрећне деведесет прве, Јагрин песник... Чика Веља... Сећам се да је био јул, сав у липама, баш ко и сад, и да смо после дуго ћутали...И још ма колќо рођендана и штација пролетело, остаће нам песма о Јагри, толико лепа и сомборска, да ће нам заувек, кад је чујемо, у души батовати риђани и светлуцати Раванградом хиљаду фијакерских фењера.
* * *
Е, коме није било суђено да му бођоши плове над раширеним очима, ко небеске лађе, а чуо је песму о најдивнијем фијакеристи на свету, томе је сваки фијакериста чича сед, сваки коњ риђан, под сваким орахом бачен зоби длан, а Раванград све питомо што у душу стане. И из тог фијакера више никад не силази...
Никола Маширевић
No comments:
Post a Comment