ЖИВИНA (сатирична прича) - Раде ПИСАРИЋ

ЖИВИНA (сатирична прича) - Раде ПИСАРИЋ  

Бијеше то једно, наизглед, обично имање препуно крупне стоке и живине. Сви су се на том простору слободно шећкали, пасли или кљуцали бачено жито. Траве бијеше у изобиљу. Жита није било превише, али газда није шкртарио. Знао је када треба мало додати, да се живина подгоји. Она задовољна и дебела, и на свако дизање шапе заклепетала би крилима. Сви су слободно трчкарали куда би хтјели, а када би настао какав сукоб, већина би се потрудила да не дође до озбиљнијих последица. Припријети ли какав већи неред, изашао би мргодни газда са штапом и пуном шаком кукуруза, па би се све брзо вратило у редовно стање. Није се смјело бучно рикати, кокодакати, пућкати или грактати, али по буџацима се могло то чинити у неограниченим количинама.

Дочекали су дан када је већ остарјели газда онемоћао, и није успјевао на вријеме обилазити своје имање, те видјети како се благо понаша. Било је очито да га снага лагано напушта. Крупна стока се прва одважи да проба загристи. Пробаше и, гле чуда, успјеше да своје штале и ограде уреде по својој мјери и укусу.

Коњи и волови су од давнина важили као прави узор ситној стоци, нарочито када треба показати непослушност. То је била врлина у којој нису имали премца. Њихова дугогодишња жеља била је властита тараба и бијег од куће. Да су им намјере озбиљне, показивали су у свакој прилици, јер су чак и газдин рођендан почели да заборављају.

Живина је све то мјеркала. Одлучише да и они пробају уредити двориште, тако да буде бар мало прихватљивије за властито јато. Настаде вријеме у ком се све мање дружило са онима чије перје није као њихово. Кокодакање, ћурликање и грактање на своје неистомишљенике постаде све чешћа слика. Шепурење главних пјетлова, ћурана и гусана пред супарничким јатом постало је свакодневна појава. Укљувани и заваљени у трњу, пјетлови, ћурaни или гусaни били су уобичајенa слика на овом иманју, а посљедице све веће и очигледније.

Стари газда оде на вјечни пут једног поподнева. Пошто је живио сам, није хтио својим ближњим оставити стадо. Саставио је тестамент код хитрог зеке, и дао да га папагај, лијепи Мића, прочита кад за то дође вријеме. Воља господара стављена је на искушење.

На перду слети шарени папагај. Позва да се сви окупе, а онда им у кљун прочита вољу већ прежаљеног домаћина.

Папагај Мића, специјални изасланик чита: – Моја поштована крупна и ситна стоко, остављам вам сву своју покретну и непокретну имовину, да с` њом самоуправљате у слози и љубави. Знам ја, да ће коњи и рогата стока брзо побјећи са нашег имања, али од вас који живите у овом неуредном дворишту, тражим да се међусобно поштујете и уважавате. Изаберите најбољег пијетла, ћурана и гусана, да вас заједнички воде у бољи живот. Када се ово буде читало једнога дана међу вама неће бити мене. Немојте случајно да до мојих ушију стигне прича, како је некоме перка фалила. Деси ли се тако нешто, нећете се добро провести, када се горе једнога дана поново сретнемо. Тада би мој криви штап могао опет да ради, а перје да лети.

Папагај одлети на дрво, а живина заклепета већ по навици крилима. Огласи се кукурикањем, ћурликањем или грактањем. Углавном, сви су исказали одушевљење на свој начин.

Убрзо, по сазнању шта се скривало у добро чуваној поруци, сва јата кренуше да међу собом бирају најумније главе. Убјeђени су да раде најбољи посао, за добро свога јата и цијелог дворишта. Вјеровали су да само они могу донијети пуно зелене траве и жутог здравог жита.

Не прође много времена, а кокоши и пјетлићи изабраше свога вођу, лијепог Перу. Ћурећи сој на чело доведе надувенка Жику, док је гушчије племе изњедрило грлатог Страју.

Прогласи, слатка обећања и нашминкани кандидати још увјек висе по тарабама и ћумезима. Стрпљиво се сређују горње летве, да одабрани могу опуштено смишљати велика дјела, и бити далековидни.

Убрзо по устоличењу, Пера, Жика и Страја се почеше сретати, на идиличим мјестима прљавог дворишта, испод старе липе крај маленог поточића. Преговрало се дуго и нашироко о свему и свачему, али договор је, чинило се, био све даље. Свако би своме јату причао оно што је властитом соју драго чути, а за неспоразуме дежурни кривци по правилу су они тамо

Почеше се лагано запишавати територије. Прелаз преко тих биљега постала је права авантура. Послије надахнутих наступа нових господара знало се десити да се укрсте кљунови и перје полети. У дворишту је постало много вруће, и пријетила је опасност да се догађаји отму контроли.

Постаде много слатко кидати траву испред туђег јата, снијети јаје у туђем гнијезду, па домаћина напасти што попријеко мјери уљеза. Стигоше убрзо дани када су читуље пуниле „Глас живине“, а вође обећавале да неће заборавити њихове подвиге.

Све то гледао са високе гране папагај Мића. Чудио се томе, како надувене месије не могу да нађу договор око величине поља за испашу. Чинило му се да вође играју на карту која сигурно добија, а то је да они други имају већу и бољу испашу. Гледао, па одлучи да поднесе извјештај организацији домаћих и дивљих животиња. Генерални секретар, лијаћ Ђока, у име високог дома одлучи да лијепом Мићи у кљун утрпа поруку, коју је Гризлић дотурио у тренутку када су спавали остали чланови уједињених животиња.

То саопштење је обавезујуће - има се примјенити истога трена без права на кокодакање, ћурликање или грактање.

Папагај, лијепи Мића, чита проглас - Чујте ме сва тројица! Ситуација је постала критична. Превише ваших сродника више никада неће имати прилику да кљуца или да се шећка по дворишту. Удруживали сте се на разне начине, чак и онако како ни сами још јуче нисте вјеровали да може, али, као што видите, ни тако није ишло. Добијали сте помоћ, ко зна одакле, вјеровали да сте јаки, а вас је све мање и мање. Зато сутра шаљем Тврдоглавића магу да вас тројицу донесе мени, моћном Цезару Гризлићу на рупу.

Рекао ми је да вас неће пустити кући док се не договорите како у дворишту да живите, и да никоме не буде тијесно. Тек тада, ви ћете моћи да се надате званичном пријему у нашу организацију Уједињених дивљих и домаћих животиња.

Лидери се за тренутак згледаше, али моћни меда је превише велики ауторитет да би се неозбиљно схватила његова понуда. Мало се довикиваше, провикиваше, али на крају повише реп и почеше се лагано паковати за сутрашње дугачко путовање.

Испраћени забринутог погледа својих сродника по перју, попеше се маги на грбачу и кренуше на далеки пут. Мирно су чучали на широким леђима и смишљали како надмудрити супарника и вратити се уздигнута кљуна. Послије дугог путовања стигоше Цезару под шапу. Испред стајаху два вука са избаченим очњацима и лаганим режањем. Перјаницама мудрим застаде дах, а перје се мало подиже. Њима у част славуј отпјева химну домаћина, а њихову само одзвиждука, јер сазна у повјерењу да су текст негдје успут изгубили. Одмах по задњем такту кренуше послушно, један иза другог за Цезаром Гризлићем у пећину.

Вечерали су шта су хтијели, и колико су могли, а потом их је домаћин упознао са правилима лијепог понашања. Климнули су главом да су схватили великог меду, и кренули у своје луксузне одаје на починак.

Преговоре је водио специјални преговарач Бизон Грозни, тако да се морало стизати на вријеме за преговарачки пањ, и остајати онолико дуго колико Грозни од њих тражи.

Прошло је неколико дана. Вође забраздиле и неће ни за перку да попусте. Чинило се да од договора ни овог пута неће бити ништа.

Види Бизон да је ђаво однио шалу па поче љуљати своје огромне рогове, а ни вукови нису више онако лежерно режали. Проговори: - Чујте ви сада, последњи пут, мене са овако мирном риком. Ако бар мало сви не попустите, има да вас оставимо вама самима, и за кратко вријеме двориште ће бити празно. Остаћете вас тројица и неће имати ко за вас да носи јаја, а још мање да вам клепеће крилима. Вјерујте, не желим да вас качим за ноге, иако би то учинио са задовољством, само да вас уразумим. Желим и тражим у име великог Гризлића, да се још сутра договорите, иначе ваш договор саставиће моја секретарица, лијепа Хијена.

Када су саслушале последње упуте набуситог господина Грозног, вође спустише кљунове, и пођоше сваки у свој луксузни апартман. Дуго у ноћ свици су освјетљавали мапе авлије да би мудраци могли успјешније одредити коју траву желе задржати, а коју дати непријатељу.

Ноћ је била дуга. Чекале су се вијести из авлије .Провјеравало се колико се може још издурати, псују ли их или бодре, радују ли се или стријепе.

У рану зору мала кукавица објави буђење. Сви своје перје дотјераше како најбоље знају, и кренуше у свечано опремљену пећину. Тамо је већ био господин Гризлић са свитом, и главни преговарач господин Грозни. Истог тренутка знали су да је ово задњи дан боравка у Мединој рупи.

Господин Бизон узе ријеч: - Господо драга, позивам вас да сједнете за свечано припремљени пањ. Умочите овога тренутка кљунове да буду спремни за потпис.

Узели смо у памет све што сте кукурикали, ћурликали и грактали, па је наша слатка Хијена скројила запис по мијери свих. Не морате бленути у хартију, јер се више ништа неће мијењати.

Вукови се мало примакоше, Гризлић се попе на задње шапе, а узвишене вође пружише кљунове по запису. Чу се рика, клепетање крила у знак одушевљења. Богом послати спасиоци укрстише кљунове, раширише крила задовољни и срећни. Сјевнуше блицеви да покољења случајно не забораве ко је спасио њихову врсту. Били су увјерени да је њихов напор био пресудан за опстанак властитог јата. Честитао им господин Гризлић, помиловао их по глави. Истина, помало надмено, али они понизно обећаше да ће бити добри и да се неће више тући

- Добро, добро, даћу вам за почетак запрегу материјала да обновите своје ћумезе, и нешто хране да подгојите мршава јата. Само немојте да се догоди да кочије сврате с пута. Свашта сам ја чуо о вама, зато хоћу да вас још једном подсјетим, јер сигуран сам да нећете моћи дуго издржати.

Попеше се маги на грбачу, и кренуше у своје двориште. Гризлић посла пар својих паса да припазе мало на размажене јуначине, да случајно не забораве шта су кљуновима загребали.

Двориштем сви данас шеткају. Пободени су неке кочићи, перда остаде на старом мјесту

Прошло је од тада доста времена. Неки нови хероји кроје судбину свога јата. Да нешто не би кренуло ван контроле, Гризлић јуниор, преко својих керова, све брижно прати. За сваки случај, још једном је свима у кљун бацио:

- Нећемо затварати очи према било коме ко наша мјерила заборави! Таквима, истога трена, биће подрезана крила, окачићемо га за ноге, или послати у ћошак, до даљњег.

Секаа Антонић, ја и Раде Писарић, 2010. у
братуначкој библиотеци