IGRA SKRIVAČA (početak romana "Nebeski ples")

IGRA SKRIVAČA - zapis nepoznatog autora

(početak romana "Nebeski ples")

 

 Jednom davno, svi ljudski osećaji i svi ljudski kvaliteti našli su se na jednom skrivenom mestu na Zemlji. Kada je Dosada zevnula treći put, Ludost, uvek tako luda, predožila je: “’ajmo se igrati žmurke! Ko se najbolje sakrije, pobednik je među osećajima.”

Intriga je podigla desnu obrvu, a Radoznalost je, ne mogavši prešutiti, zapitala: “Žmurke? Kakva je to igra?”

“To je jedna igra”, započela je objašnjavati Ludost,” u kojoj ja pokrijem oči i brojim do milion, dok se svi ne sakrijete. Kada završim sa brojanjem, polazim u potragu i koga ne pronađem, taj je pobednik”.

Entuzijazam je prvi zaplesao, a sledilo ga je Oduševljenje. Sreća je toliko skakala da je nagovorila Sumnju i Apatiju, koju nikada ništa nije interesovalo. Ali, nisu se svi hteli igrati.

Istina je bila protiv skrivanja, a i zašto bi se skrivala? Ionako je,na kraju svi, uvek pronađui. Ponos je mislio da je to glupa ideja, iako ga zapravo mučilo to što on nije bio taj koji se setio da predloži igru. Oprez nije hteo da rizikuje.

“Jedan, dva, tri...” počela je brojati Ludost.

Prva se sakrila Lenjost, koja se kao i uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu. Vera se popela na nebo. Zavist se sakrila u senku Uspeha koji se mučeći popeo na vrh najvišeg Drveta.

Velikodušnost nikako nije mogla da odluči gde će se sakriti, jer svako joj se mesto činilo savršenim za jednog od njenih prijatelja. Lepota je uskočila u kristalno čisto jezero, a Sramežljivost je provirivala kroz pukotine drveta.

Lepota je našla svoje mesto u letu leptira, a Sloboda - u dahu vetra. Sebičnost je pronašla skrovište, ali - samo za sebe. Laž se sakrila na dno okeana (laže, na kraju duge), a Požuda i Strast - u krater vulkana.

Zaborav  zaboravi gde da se sakrije, ali to za njega i nije važno.

Kada je Ludost izbrojala 999.999, Ljubav još nije pronašla sklonište, jer je sve bilo zauzeto. Ugledavši cvetnjak, uskočila je u njega, prekrivši se prekrasnim pupoljcima. “Milion”, povikala je Ludost i započela potragu. Najpre je pronašla Lenjost, iza najbližeg kamena. Ubrzo je začula Veru kako raspravlja s’ Bogom o teologiji, a Strast i Požuda su od straha iskočile iz kratera. Slučajno se tu našla i Zavist, a Sebičnost nije trebalo ni tražiti. Sama je izletela iz svog savršenog skrovišta koje se pokazalo pčelinjom košnicom.

Od tolikog traženja, Ludost je ožednela i tako u kristalnom jezeru pronašla Lepotu. Sa Sumnjom joj je bilo još lakše, jer ona se nije mogla odlučiti za skrovište, pa je ostala da sedi na obližnjem kamenu.

Tako je Ludost, malo po malo, pronašla gotovo sve.

Talenat u zlatnom klasju žita, Teskobu u izgoreloj travi, Laž na kraju duge (laže, bila je na dnu okeana), a Zaborav je zaboravio da su se uopšte ičega igrali.

Samo Ljubav nije mogla nigde da pronađe. Pretražila je svaki grm i svaki vrh planine, a kada je već bila besna, ugledala je cvetnjak. Ušla je među ruže, uhvatila suvu granu i od besa i iznemoglosti počela da udara po prekrasnim pupoljcima. Odjednom se začuo bolan krik. Ružino trnje je Ljubavi izgrebalo oči. Ludost nije znala šta da učini. Pronašla je pobednika, osećaja nad osećajima, ali Ljubav je postala slepa.

Plakala je i molila da joj Ljubav oprosti. Naposletku, odluči da  zauvek ostane uz Ljubav i da pomaže joj.

Tako je Ljubav ispala pobednik nad osećajima, ali ostala je slepa, a Ludost je prati gde god da ide.

/Zapis nepoznatog autora/

Pričom "Igra skrivača" započela sam moj drugi
roman "Nebeski ples"

"Nebeski ples", srbijansko izdanje ili "Igračke v(j)etrova,
hrvatsko izdanje