LOŠA KARMA - SNEŽANA PISARIĆ MILIĆ (časopis "TRAG" NB Vrbas, br. 21)

ČASOPIS NB „DANILO KIŠ“ VRBAS, br. 21

Snežana Pisarić Milić – "Život od snova", ili

LOŠA KARMA

Prvi san

Vraćam ono drugo. Ono što sanjam. Ono što mi prija. Taj svet, potpuno različit od ovog koji živim. Hoću devojku koja mi se javila prvi put pre desetak godina, jedne najobičnije noći, bez ikakve najave. Ta noć bila je topla i bio je pun mesec.

Sanjala sam široku ulicu, sa čistim oribanim ciglama, bođošima, i odnegovanim ružama svih boja ispred umivenih kuća. Videla sam žene kako ribaju staze od cigala ispred kuća. Bile su obučene u crno.

Obučena je u crveno-belu haljinu. U crvenim lakovanim cipelama, koje se savršeno uklapaju u boju haljine i bledilo lica kome crvena boja daje posebnu svežinu, gazi pored ruku pralja, ne primećujući ih, bezobrazno gazeći po njihovom trudu, i čak šta više, čini joj se da je jednoj na prste stala. Ništa joj nije rekla. Ni ona njoj nije ništa rekla. Čak je ni pogledala nije. Ili, možda, i jeste, ali ona u njih nije ni gledala pa nije to mogla ni primetiti.

I, dok joj se senke lome u struku, hvata pogled plavokosog mladića u uniformi. Posmatra je od kako se pojavila. Primećuje vatru u njima, strast, želju. I mržnju! Izvinjava se u njeno ime ženi u crnom.

Prolazi kraj njega lagano ga dodirnuvši.

Svaki joj je pokret izazov.

Svaki joj je pogled provokacija.

Svaki joj je osmeh sračunat.

Lagano, odnegovanim rukama sa prstenom na kažiprstu u obliku srca, podiže haljinu, ali ne da bi ubrzala hod, nego da otkrije noge od kojih pogled zelenih očiju osta nepomičan. Samo se želja u njima vrtoglavo pojačavala.

Pružio je ruku da je zaustavi, ali ona je pobegla u nepoznatu kuću.

Drugi san

Drugi put kada sam sanjala onu nemačku gospodjicu, sa tako izvežbanom veštinom zavođenja, likom mi nepoznatu, a tek drugi put viđenu, slutila sam da imam neke veze s njom. Igrom sudbine dovedena na mesto nekadašnjeg življenja.

Čini mi se, da u nekom čudnom, paralelnom svetu, živim dva života. Jedan na javi, drugi u snu. Jedan sada na prelazu iz dvadesetog u dvadeset i prvi vek, drugi pre više od pola veka ranije.

Da li je njen hod moj hod?

Da li je njen pogled moj pogled?

Da li je njen osmeh moj osmeh?

Mada, postoji nešto suštinski različito. U biti se razlikujemo. Ona je srećna, dokona, mlada dama, imućna Nemica okružena sluškinjama. Apsolutno svesna utiska koji ostavlja među svim drugim devojkama. Neke su bile lepše od nje, ali samo je ona smela praviti ovakvu igru zavođenja. Da ispita dokle se može ići, dokle sme. I koga sve sme. Da li sme taknuti u zabranjeno? U razgovoru dotiče oženjenog prijatelja kuće koji, skrivajući pogled od sveprisutne žene, skida je u mislima i pokušava verbalno ukrotiti duh te mlade, bogate dame koja misli da joj je sve dozvoljeno. Vidi oca koji se zabavlja njenom igrom. Jer, za nju je sve igra. Igra na koju svi odgovaraju. Zagolicala bi maštu, probudila najrazličitija osećanja, porive, praiskonske nagone i onda se sklonila. Zadovoljna sobom, oraspoloženog duha, ali srca praznog.

Uvek bi se budila pre nego što bi joj se iko primakao, pre nego što bi je dotakao.

Gde god bi bila, kuda god bi išla, pratile bi je ustrptale zelene oči. Pogled lovca spremnog da uhvati taj, uvek na dohvat ruke, a opet, nedostižan plen.

Slutila sam da nekim tajnim kanalima prošlost ovih ulica prolazi kroz moju sadašnjost. I, prošlost mi se svidjala više od sadašnjosti.

Treći san

Dozivala sam je u san.

I ona bi došla. Svaki put jasnija, bliskija. Videla bih je dok se oblači pred ogledalom. Kako navlači belu svilenu spavaćicu opšivenu čipkom i njom pokriva belinu odnegovanog tela. Još neprobudjenog. Na strasti imunog. Sva njena igra odvijala se u glavi, u rečima, u pogledima, osmesima.

Ni slutila nije koliko nemira donosi svima kome bi se obratila. Koliko je puta dovela u sumnju svoju čednost zbog slobode ponašanja. One zelene oči posebno joj ne veruju. Tu je igra otišla predaleko. A, on je vojnik, visoki oficir spreman da i po cenu smrti čuva Firera. To ne ide nikako. Ona i uniforma, to je nespojivo.

Ona sklona muzici, poeziji i slikanju, a on vojničkoj disciplini, grubosti i naređivanju.

Nikako nisu mogli biti par.

Ni slutila nije dok se svlačila pred ogledalom da ju je posmatrao sa zida, vojnički vešto smešten u krošnji. Potpuno bezbedno je posmatrao ritual spremanja na počinak.

Žudeo je do bola.

Zakleo se da će biti njegova. I to što pre. Rat samo što nije pošao i ko zna kuda će ga odneti vojnička sudbina. Da pre svih stradanja ukroti tu otmeno-divlju prirodu, u isto vreme prefinjene i razbludne dame.

Mamila ga je pogledima, video je.

Izazivala je, morao je uzvratiti. To je pitanje vojničke časti!

Htela je pobeći, i pobegla je. Ali, neće još dugo uzmicati, zakleo se. Otići će njenom ocu da traži prisatanak. A, ovaj, moraće poštovati uniformu i čin koji nosi. Pametan je čovek, zna kakva su vremena. On mora biti ponosan što mu on, čije vreme tek dolazi, ćerku želi za ženu.

Otac je njoj ostavio da odluči.

Ona je rekla „ne“.

Četvrti san

Njeno prvo venčanje. Ipak se udala za vojnika. Nije mogla verovati da će joj otac to uraditi.

Nije ni znala da ga je i on već jednom odbio i da je ono što je smatrao veoma simpatičnim i bezazlenim u njenom ponašanju bilo presudno da je uda za tog čoveka. Neću reći da joj se nije dopadao. Ali, na takav način su joj se dopadali još neki.

Morala je priznati – on je bio najuporniji.

Za njega je bila enigma. Ili je rešiti ili poginuti. Sve je od nje mogao očekivati. Imala je različita lica za različite prilike. Ni naslutiti nije mogao koje je pravo.

Presudna je bila nedelja misa u crkvi svetog Martina. Sedela je kao i mnogo puta pre sa ocem (majku nikada nije videla u snu kao da nije ni postojala), pogleda uperenog na novog, neobičnog, harizmatičnog, sreovečnog župnika, potpuno posvećenog službi. Pratila mu je pogled i on ga je uhavtio začuđen i zbunjen. Zastao je zagledan u nju.

I taj jedan tren, taj pogled bio je presudan i za vojnika i za oca. A najviše za nju.

Otac se uplašio da joj je igra otišla predaleko. I ljutio se sam na sebe što joj nikada nije rekao reč zbog toga. Do te nedelje, sve ga je njeno zabavljalo. Toga dana počeo je da strahuje. I odlučio da je uda za vojnika.

A vojnik, u blizini je sedo, je pobesneo, posiveo od zgražavanja. Uhvatio je pogled kojim je posmatrala župnika. Kiptelo je iz njega: I tu je takla. I svetinju bi uprljala. Sve zbog njoj znane igre. Ni tu mira nije imala. Poželeo je da ubije. Onako kao da ubijaš protivnika kog, ipak, poštuješ, i još gore, voliš, ali on je na suprotnoj strani. Neko mora biti poražen, ona ili ja. Ili je porobiti, pa promeniti. Povlačenja više nije bilo, morala je biti njegova.

Peti san

Sledeći san je bilo venčanje.

Venčao ju je župnik zbog koga ju je otac udao. Morala je pristati, bližila su se opasna vremena.

Dok je trajalo venčanje, ni jednom pogled nije digla. Ušla je u brak, kao u kasarnu, da po tuđim pravilima provede dve godine.

Prihvatila je brak kao obavezu. Još jednu igru. Igrala se savršene supruge. Nije joj verovao. Gde je potisnula sve ono zbog čega ju je tako ludački želeo za sebe. Ova žena nije ta. Činom venčanja izgubila je privlačnost. Ni slutio nije da postoje žene kojima sve osim slobode možeš uzeti. Ako im uzmeš slobodu, uzeo si sve.

Bila je u pravu, porobio je. I ona je pristala na zatvor. I, što je još najgore, ponašala se strogo po zatvorskim pravilima. A on je znao da kada bi mogao birati između one divlje, na sve spremne žene, koja se veselo daje ili ne daje i ove smerne, sve češće tužne žene potpuno ugašenog pogleda, izabrao bi ovu drugu. Jer, ma koliko hrabar bio plašio se one prve.

Svaka pomisao na to da bi ona prva otišla za drugim i ostavila ga, uveravala ga je da je ispravno odlučio što ju je uhvatio u zamku braka.

Šesti san

Prizivala sam u san tu ženu koja mi se dugo nije javljala. Tu ženu ugašenog pogleda koja je izgubila i za mene draž.

Posmatram je među ženama je koje su pratile vojnike.

Dok su one nezadrživo plakale, ona je mirno posmatrala visokog plavog muškarca zelenih očiju nežnošću žene koja ispraća muža na opasan put. Ne put, pa on odlazi u rat. Vidi mu kukasti krst na rukavu.

I pokušavam uhvatiti misao koju joj svest odbacuje kao dosadnu muvu. Nju je baš briga što on ide u rat.

Ako je izmedju nje i borbe izabrao borbu neka se bori. Ovo je bio njegov izbor, a ne njen. I nije joj ga bilo žao.

Tog trenutka samo je Bog znao da joj ga nimalo nije bilo žao.

A on ju je gledao pogledom viteza koji ide u boj sa sigurnošću da ga draga verno čeka, njegovom zamkom vešto uhvaćena u klopku braka.

“Vidimo se”, rekao je.

Ona je ćutala. Samo su joj oči zaiskrile čudnim sjajem. Uhvatio joj je pogled. I osetio strah. Ali, povratka mu nije bilo.

Vratila se kući mirna. Ponovo slobodna, ali ovaj put opreznija. Kada god je imala vremena, a imala ga je zaista mnogo, jer nikakvih obaveza u njenom životu nije bilo, išla bi ocu. Do tada jedina obaveza bio joj je muž, a sada, sme li sebi priznati, na njenu sreću nema ni tu.

Bez obzira na rat, tu se živelo i radilo u miru. I zabavljalo se. Proslavljale su se pobede vojske.

Vreme je provodila u čitanju i pisanju.

Ocu bi dolazila kada god bi se osećala usamljenom.

I tu je srela njega. Njega, koga je čitav život poznavala, a nikada upoznala na ovaj način.

Visok, kosa kovrdžava, oči plave, zubi blistavi, uniforma koja ga steže. Prijatelj kakvog bi poželeli kada vam je najteže. Koliko li je vremena proteko od prvog dana kada je u njemu počela gledati muškarca I kada je počela sa prijateljem razmenjivati prve nežnosti?

Nosio ju je divni osećaj da je voljena, a da je ta ljubav ne guši, ne sputava joj ni misli ni pokrete. Bila je ponovo ona stara. Utapala se u novoj ljubavi, hranila se njom, prepuštala se milovanjima sa zadovoljstvom sijamske mačke koja duge zimske sate provodi gazdi u krilu kraj kamina. Kako je čeznula za takvom ljubavi. U njegovom zagrljaju bila je sigurna, spokojna, bila je ono što jeste i što mora da bude da bi uopšte živela.

A on je znao, sa sigurnošću onoga koji sve zna i sve prašta, da je voleći je takvu kakva jeste drži uz sebe zauvek. Znao je da samo njemu pripada ma koliko se pravila smostalnom. Otac je bio nemi svedok njene prevare, ako se iskrena ljubav može smatati prevarom.

Sedmi san

Opet ona.

Rat je tekao. Nije je zanimao. Pisma su retko stizala, bez adrese gde bi mogla da odgovori. I to je bilo olakšanje. Jednostavna, kratka, informativna pisma sa uvek istim završetkom “volim te”.

Jednom je dopisala na kraju pisma “e, ja tebe ne volim!”, i uplašila se. Šta će biti kada se on vrati? Kako će ponovo prihvatiti, sa smernošću poslušne supruge, grube vojničke zagrljaje? A rat će se morati jednom završiti. On je živ, i nada se povratku.

Bila je nedelja. Na misi je sa ocem. Od one kobne nedelje više nikada nije pogledala župnika u oči.

Njen, novi-stari prijatelj sedi iza leđa i tiho govori ocu, ali tako da i ona čuje:

“Nemačka samo što nije kapitulirala. Treba bežati odavde”.

Govorio je tiho i mirno kao da priča o kratkom putovanju u susednu varoš. Otac je zabrinuto klimao glavom. Bila je razočarana što će muž da joj se vrati kući.

“Ja bih je poveo u Austriju. Tamo ćemo biti bezbedni, ako se vi slažete.”

Otac ju je pogledao upitno, a ona je, o srama, sva ozarena rekla: ”Hoću, i to odmah!”

“Vi idite, ja ostajem. Prepuštam je tebi na brigu.” To je bilo sve što je rekao.

Gledala ga je kao spasioca, anđela čuvara. Sve ove godine rata provedene uživajući u njegovom društvu i zagrljaju bila je opterećena povratkom muža. Znala je da je sve ove godine čekala da se ovo desi. I znala je da će otac pristati na njenu sramnu izneveru braka. On je nju želeo živu, zdravu i veselu kakva je bila i kakva je ponovo. Oaj vojnik nije za nju. Taj brak je greška.

Svi u crkvi su zabrinuti i tužni osim njih dvoje. Župnik je posebno tužan i zabrinut. Sluti šta se sprema njegovom narodu. Govorio je dugo, umirujuće, ali ona ga nije čula. Lice joj je ozareno od sreće. Slučajno im se ukrsti pogled. Njen blistav, njegov uznemiren.

Šta bi dala da je mogla pobeći. Kada bi pogled ubijao ona bi tog jutra bila mrtva od župnikovog pogleda. Ili, gromom pogođena. Kao da je slutio šta sprema.

I tako, otišla je. Napustila sve. Raširila krila, i lako, kao ptica, odletela ni ne pogledavši unazad.

Otac je ostao u selu da ponese pečat ćerkine prevare.

Nije htela sebe žrtvovati. Tek joj je bila dvadeset i treća. Decu nije imala. Znači, osim bračne zakletve ništa je drugo nije vezivalo.

Osmi san

U Austriji su, u malom gradu na granici sa Nemačkom. Oboje rade. Čekaju vesti iz logora. Čeka da otac dođe, ali njega nema. Umro je dva dana nakon što joj se muž vratio.

Šta mu je rekao, kada se vratio, nikada neće saznati.

Jedino što je saznala od drugih, koji su pobegli kao i ona, da je sa saznanjem da ga je ostavila osećao olakšanje što ga neće videti bez noge.

Vidim njega.

Kada god bi zatvorio oči, sanjao je kako ih traži da se obračuna i vrati oteto. Ponovo bi mu krv proključala pri pomisli na nju. I dok bi sedeo u uniformi na tavanu (već su partizani ušli i već je formiran logor) zamišljao je sebe mladog i zdravog kako u krošnji drveća posmatra ritualno spremanje za počinak. A kada bi čuo majčine korake da mu na tavan donosi hranu, zamišljao je svoju dragu kako u lakovanim crvenim cipelicama gazi preko ruku sluškinja. Kako ju je mrzeo i voleo u isto vreme.

I to, što ga je ostavila, liči na nju.

One dve godine što je provela u braku s njim nije bila ona.

“Gde sam pogrešio?” pitao se i onoga trenutka kada su ga odvukli do zida i streljali kao nemačkog vojnika. Umro je brzo i lako. Sa olakšanjem. Jedino mu je majke bilo žao. Poslednjim atomima snage moli se Bogu da se i ona dugo ne muči.

Život se brzinom svetlosti vraćao unazad do rođenja. Rat, bitke, leševi, krv, ubijanja, onda mladost, detinjstvo, rođenje. Sve je tu, osim jednog. Preskočen je život s njom.

Zašto nje nema? I neka nema. Nas dvoje nismo izmirili račune. Izdaja ne prolazi tek tako. Ili je još jednom poželeo da je sretne. I počnu iznova.

Deveti san

Vidim nju.

Život u Austriji bio je dosadan. Pošto je bila i zvanično udovica, ponovo se udala. Dece nije imala. Radila je, a na rad nikada nije navikla. Zbog rada ništa drugo nije mogla da radi. Ni jednu pesmu nije napisala. I, žestoko je patila. Najviše za ocem. Ponekad, i za prvim mužem.

Negde, u zajedničkom, monotonom životu bez dece, istanjila se nit nežnosti što ih je spajala. Više nije ni pisala, ni slikala, ni bespotrebno išla u šetnju, ni pričala više nego što je neophodno.

Više nije bila posebna kako se sebi nekada činila. Ličila je na sve one obične radnice sa kojima je dane provodila. I on je ličio na običnog, umornog radnika.

Sa mršave ruke skliznuo je prsten u obliku srca na pod fabrike. Onoga trenutka kada se savila da ga dohvati nečija cipela stala joj je na prst. Brzinom munje setila se sebe kako je gazila sveže oribane cigle i tuđe prste ispred kuće. Zabolelo je do srži.

Kako ju je bolelo poniženje. Nije je ni pogledala, a nije se ni izvinjavala.

Svoj život je shvatila kao kaznu.

Kada bi ostala sama, molila se pred majkom Božijom, da joj još jednom vrati radost života pa da umre. Imala je četrdeset godina i prazan život.

Početak je šezdesetih godina, naslućuju se bolja vremena.

Nije tražila ništa, nije sanjala sebe kao pesnikinju u visokom društvu intelektualaca. Poželela je, samo da joj još jednom srce zaigra kao u mladosti. Ako su čula ostala zauvek neprobuđena, bar da joj na trenutak zagolica maštu.

I onda ga je srela. Stariji gospodin, finih manira, autoritativan i nadmen slikar i pesnik. Za svet, vrlo ugladjen i odmeren. Za intimu, pustinjak koji živi u kući na brdu besprekornoj uređenoj, opet za okolinu, a on, u njoj, neobuzdan i slobodan kao ptica. Ma, do drskosti, do perverzije slobodan.

Kako se našla u toj kući s njim, ne zna. Ali zna da je započela borba dve slične duše koje su se odmah prepoznale. I, dva tela koja su neodvojivo pripadala jedno drugom. Prvi put je osetila vrtoglavu strast. Prvi put je razumela šta ljudi rade zbog nje. A, ona sve do sada što je uradila, činila je samo zbog udobnosti i zabave.

Odlazila je sa izgovorom da ide na časove slikanja. Svaki put bi završila u njegovom zagrljaju.

Poželela je umreti na njegovim grudima. I kada se ljutila, i kada ju je povređivao, volela ga je istom žestinom. Pred njim je postala ona mlada dama sa oribanih pločnika kojoj u svakoj sekundi neka nova misao padne na pamet. Sa njim je bila ona kojoj je sve dozvoljeno. I koja sve može. I koja sve sme.

Kada je postalo sumnjivo tako često viđanje, odlazila je je ređe. Nikada nije znala u kakvom će ga raspoloženju zateći. Ni on nije znao kakva će mu doći. Ali, znali su da će se svaki susret završiti isto.

Prvi i poslednji put se zaljubila. Dotakla samo dno strasti. I poželela umreti na njegovim rukama. Pre nego što ih neko drugi rastavi.

I, umrla je u njegovom zagrljaju. Uplašen, jedva je stigao da je obuče da bi sve izgledalo kao poza za slikanje. A ona, delićem sekunde, kada se srebrenkasta nit života odvajala od nje videla je sebe srećnu u njegovom zagrljaju, zatim miran, dosadan život u izbeglištvu, a onda bezbrižnu mladost, detinjstvo i rodjenje. Nigde na tom putu do neba nije srela one uporne zelene oči, ni onoga što je bio njen muž. Taj deo života je na traci isečen.

Odlazeći, srećna, slutila je da sa njim nije poravnala račune…

Snežana Pisarić Milić