ЛЕГЕНДА О СОЛИ - Ренате Цветков (I место на конкурсу у Нишу 2013.)

ЛЕГЕНДА О СОЛИ - Рената Цветков

Био, једном давно, у једној земљи која није била краљевство, један човек који није био краљ, и једна кућа која није била палата, све баш све није било као у бајци. Није било ни оног срећног краја као у причама, а што је још горе није било, уопште, никаквог краја. Требало је живети по туђим правилима, у старим испраним кошуљама, са отупелим ножевима, са људима који никада нису видели море, нити окусили со.

Живео је на острву свог срама, окружен океаном немаштине, без и једне лађе спаса, ишибан ветром глади, умирао је у сваком дану подсећајући смрт како изгледа. Венама су му корачале жеље, тако не обуздане и јаке, по џеповима се гнездиле птице. Недостајала му је воља и зато је на све око себе само мирно слегао ременима. Његов избор је био да буде баксуз. Гром би увек ударао баш у његову кућу, од свих људи у селу он би први добио грип, а и сунчаницу. Живео је у кући која се губила у свом нескладу, од силног смећа и нереда све више је и сама личила на њега. На тргу нико није хтео да стоји на месту где је он стајао, бојали су се његове беде, његових пустих њива и прашине која уместо дима излази из димњака.

И тога дана, Сунце није завирило у његову башту, а цветови су као по наредби окренули, опет, своје главе док је пролазио крај њих. Кренуо је ка реци ни сам не знајући зашто, ноге су га носиле, а он није питао.Сео је и гледајући реку размишљао о том црнилу што се као облак надвио над њим. Одједном запази неки предмет који је плутао на површини реке просто молећи га да га узме. Била је то кесица од коже, необичног облика, а у њој дрвена плочица са урезаним словима: „На путу вере следи своје кораке из свести“, и грумен нечега што никад до тада није видео. Било је укуса сличног одсјају месеца на лиму, или као кад гледаш у кишу кроз полузатворене очи...

Нови дан, за чудо, био је другачији. Донео је читаве слапове Сунца који су се са прозора сливали у његову собу. Само је делић секунде пробао да верује и већ је цвеће изгледало другачије, као кроз снове осећао је да лети, да жели, да може. У руци је стезао кесицу чудне прашине која је личила на кишу у праху, чврсто верујући у њену моћ, кренуо је да ради. И док се зарђали плуг љубио са земљом, зачуо је жубор реке, понела га сопствена песма, заиграле крошње, зажутели се плодови под лишћем, замирисао живот око њега. Био је срећан. И следећи дани били су пуни Сунца и смеха.  У селу се свашта причало и сви су долазили да виде ту чаробну прашину. Временом, његове цветне баште постале су најлепше у том делу света, плодови најтраженији на пијацама, а место на реци на којем је пронашао чаробну кесицу с поруком, прогласили су светим, па су ту долазили људи из целог света да узму мало воде за срећу и здравље.

А онда, једног јутра на реци и крај његове куће дође неки старац. Сунце је већ било упекло јако, чак некако дрско за то доба године.Сео је на камен, извадио парче погаче и у старом папиру умотано мало соли. У то наиђе човек са кесицом магичне прашине и замало остаде укопан, заувек, ту крај своје куће, кад угледа старца како једе прах сличан оном из његове кесе.

„Ко си ти?“

„Шта радиш овде?“

„Шта то једеш?“-узвикну бесно.

Старац тешко подиже главу, насмеје се и рече:

„Добар дан,добри човече! Ето путујем већ недељама, већ ми се ноге саме крећу и док спавам. Него, видех лепо имање, па одлучих да баш ту ручам. Имам само погачу и со, није нешто... Знам да соли у Вашој земљи нема, па увек носим доста уз мене јер не могу да једем неслану храну. Узмите, слободно, пробајте, свидеће Вам  се...“

Човек са очима које се почеше пунити сузама и срцем које почиње губити веру, узе комадић погаче и соли. Било је то нешто најбоље што је у животу пробао. Старац устаде, захвали се и оде остављајући иза себе страх и неверу. Разочарење полако почне да изједа несрећног човека.У бесу поједе свако зрно соли из кесице, а дрвену плочицу баци у реку. Увуче се у кућу и без имало воље леже у кревет.

Читаву ноћ грмило је над његовим кровом, а ујутро није било Сунца. Није хтео устати.Није имао воље радити, нити живети. Река је ћутала мртвим гласом док је, презрело воће,згњечено лежало у високој трави.

Тек после неколико дана је устао. Сишао је до реке. Његови кораци из свести су му прешли преко мисли. Кајао се што је на тренутак заборавио оно у шта је веровао и препустивши се сланом задовољству, мењао свој живот за моменат новог. И шта сад? Како даље? Погача му никада више неће бити укусна, јер је осетио колико је боља када је посољена, реку ће мрзети јер га је преварила, да ради више воље нема, нити зна у шта са верује сада,када је све изгубио. Да ли ће опет бити нико, сад кад нема чему да се нада?

Сео је на камен и заплакао. Суза му је пала на усну.  Била је слана...

                                                                                     Рената Цветков, награђена прича