REKLI SU O LAZARU - MILOJE RADAKOVIĆ, NOVINAR, FILMSKI KRITIČAR I KNJIŽEVNIK

REKLI SU O LAZARU ZA BIOGRAFIJU "LAZAR od salaša do Holivuda" , autora Snežane Pisarić Milić
 MILOJE RADAKOVIĆ, NOVINAR, FILMSKI KRITIČAR  I KNJIŽEVNIK

Lazar, Dr Nenad Jovanović i 
Miloje Radaković,
 u Lazarevom stanu

Miloje Radaković:

Lale. Čovek i pojam, fenomen. Fenomen kao čovek, prijatelj, i fenomen kao fenomen, umetnik.

Prijatelj. Upoznao nas je Edi Moreti, ovdašnji Italijan, mladi reditelj, koji je moj rezime našao u nekoj biblioteci, i pozvao me da mu budem skript-doktor, na scenariju za film u kome je trebalo da igraju Milena Dravić i Lale.

 Sećam se, jednom smo razgovarali sa Milenom, iz Laletovog stana, bila je zainteresovana. Edi je rekao, moraš da upoznaš jednog čoveka... 

Čovek, Lale, me je čekao pred centralnom Metro bibliotekom, sa vunenom kapom na glavi, ili je to bila kao indijanska marama. Edijev film, ambiociozno koncipiran, završio je kao jedan od onih nikada snimljenih, ali je za mene bio vrlo uspešan, jer Lale i ja smo postali prijatelji, najveći mogući, nerazdvojni. Nesebično me je Lale upoznao sa drugim fenomenom mog kanadskog života, Boškom Benediktom, čija laička multidisciplinarnost je čudesno inspirativna. Farbanje, svuda po širokoj ontarijskoj provinciji, njegovih zidnih reklama, koje nam je tada obezbeđivalo hleb, priuštilo mi je najlepše kanadske trenutke upravo u najtežim imigrantskim godinama. Posao je bio rekreacija, kao da smo radili samo u pauzama zezanja, tema je mahom bila film, kao u konceptualnoj izmeni pozorišta apsurda i roud muvija. Obaška od dosta zajedničkog rada, na krečenju, odnosno farbanju reklama, i na filmu, ustalili smo, Lale i ja, nedeljnojutarnje seanse druženja u Laletovom stančiću, koji je funkcionisao kao paranormalna bolnica. Kada je sa Novog Zelanda u Toronto doleteo Nenad Jovanović, zauzeo je treću stolicu oko Laletovog omanjeg trpezarijskog stola, u seansama. Vodka (zagrevanje), kafa (hlađenje), vodka (dogrevanje), često i klopa (okrepljenje), obavezno kobasice, ponekad kolenice, sa renom i senfom. Nenad je u Egiptu sada. Ne bismo imali ništa protiv nekoliko seansi tamo. O fenomenu prijateljstva sa Leletom govori čudesan broj njegovih prijatelja, svih kategorija, od bilionera do klošara, od vrhunskih do marginalnih umetnika. Lično sam distanciran, načelno, u odnosu na isceliteljstvo, ali moram priznati, često, gotovo redovno, sa seansi sam se vraćao drugačiji, pomeren, duhovno potkrepljen, renoviran, ponekad napojen inicijativom i kreativnošću i više nego što bi mi to u trenutku odgovaralo. Ali, posledica seansi, konstantna aktuelnost projekata, tekućih, budućih, bivših, je super stvar. Seanse se nastavljaju. Sumnjam da će, ikada, prestati.

Umetnik. Teško je biti autentičniji umetnik od Laleta. Vođen samo svojim instinktom, što je najlepše kroz najgoru borbu za opstanak, što je najlepše iz marginalnosti počev od somborske Šikare...

- Gde si, Somborka moja, - kaže Lale uvek Lili, mojoj supruzi.           Izgradio je Lale od sebe, mic po mic, željeni lik umetnika, koji je nekako neizbežno stekao kultni status, u neuporedivosti, jer nema slične glumačke pojave Laletovoj. Nije čudo da neki vrhunski glumci ovde, potiskujući imanentnu umetničku sujetu, cene Laletovu glumu više od sopstvene, uprkos naizgled nedorečenosti njegovog glumačkog profila, razbijanog teškoćama u razvoju, preprekama nepremostivim za druge ali ne za njega. Uspeh Laletov ne meri se standardnim kriterijumima, uspeh je tu u procesu, u celokupnom njegovom životopisu, podeljenom na epizode između bilo kakvih filmova, epizode koje u Laletovoj verbalnoj interpretaciji poprimaju mitske dimenzije, poput Hiljadu i jedne noći, Odiseje...

Najbolji filmovi sa Laletom možda još nisu ni snimljeni, ali nisu nedoživljeni. Sedeti sa Laletom i pričati, u opuštenim senasama, oči u oči, fantastično je gledalačko-rediteljsko iskustvo, u kome se konzument pretvara u kameru, urezujući krupnjake u njegovu tako filmičnu facu... U sukcesiji tih odabranih kadrova, baš kao u montaži, iz snimljenih i nesnimljenih filmova, znači iz filma i realnosti, akumulira se... ta snažna predstava... fenomen... o kome smo bili i počeli da pričamo...

Miloje Radaković, Toronto