POEZIJA - SLAVICA KLEIN II

POEZIJA - SLAVICA KLEIN II

 SUZA ZA KRAJ

Izcurelo  vreme

našeg pogleda ...
U očima suza za kraj,
a u suzi poruka
- veča od oblaka
gde sećanja stoje
kao lanac sreće,
a plač u klupko
zamotan...

Dosta! - reći ću
sudbini ...
Ne pleši zanosno!
Jer muzika
naših života
tiha je,
tek na podiju
svetlosti malo
- čekamo da nas ogreje…
Ne sudite nam!
- imamo pravo
jer i mi dušu za ljubav
imamo…

KALEMEGDANSKI ŠETAČ

Korak po korak sve dublje ulazim
u lavirint Kalemegdana .
Tražim istinu o ljubavi, sastancima

i rastancima ...
Ćutim tišinu našeg obećanja.
Sećaš li se?

Golubove smo hranili iz ruku,
posmatrali starca koji je sedeo 
na klupi i čekao, čekao po ceo dan...( nju).

U suzama nam je pričao o svojoj ljubavi.

Osluškujem korak u maglovitom jutru.
Preda mnom opalo lišće duboke jeseni.

Krije prošlost, suze, smeh i tugu
dve duše, koje kriju da vole se.

Njihovu tajnu samo Kalemegdan zna.

A negde u daljini guguću golubovi,

zaboravom setu mute.

Razmišljam o budućnosti dok držim 
u ruci crven kofer nade

gledajući na Adu, savske sprudove.

O Bože, hoće li ovaj putnik  s koferom u ruci

naći mesto, toplo gnezdo, 

makar na klupi za dvoje, gde starac je brisao suze…

U RAZGOVORU SA DUŠOM

Da li je sreća ovo čekanje,
žudnja za plavetnilom neba,
toplinom sunca i mrvom ljubavi?
- beskrajno nadanje…

A onda, opet se pitam; Da li je
to sreća što ja volim tebe
i ti mene,
i kada smo skupa što volimo
jutra hladna, tuđa
- tek sunce nas malo ogreje.

Da, znam, nismo svesni…

Da si tu verujem, sve bi bilo
drugačije, bila bih srećna,
ovako uvek odlazim
- pitanje ostaje i prazna jutra…

Ne znam na koju stranu da krenem,
al' to nije ni važno…
Možda na tom putu sretnem nekoga
tko isto čeka, tko ne ne zna gde će

Znam, ne će biti isto, al' tada
ne ću ćuti tebe, bit ću daleko.
Tek možda nekad pitat ću se;
Da li je to sreća i zar je moralo tako!?

RUKE

Držiš me za ruku,

kroz život vodiš...

Zajedno - u svemu,

tuzi, sreći, bolu...

Tvoj stisak ruke

meni je snaga.

Bez tebe... nikud,

sa tobom svud ...

Nakraj sveta ako treba.

Samo kaži, pokaži put.

Stisni, zagrli me...

S rukom u ruci, 

žarom u srcu - povedi me.

Venac od ruku napravi,

štiti, nedaj me

- ko okovima zarobi me

dodirom nežnim.

Postat ću robinja tvoja,

kip vajara, ruku, umetničko delo...

 UMETNIČKA DUŠA

Misli ti lutaju, obilaze
svaki delić sveta;
Preko mora, šuma i planina …
U svako ćoše se zavuku
- traže, ruju, kopaju,
smirit se ne mogu…

(svratište nemaju)

Hej, stani malo! Evo,
nudim im postelju svoju!
Nek odmore, skupe snage,
pa nastave - znam ja
šta je duša umetnika…
Teško razumljiva, neshvatljiva,
nežna - ljubavi željna…

(ni moje misli mira nemaju)

Zato uzimam tvoje misli
pod ruku svojih misli
pa će mo zajedno svetom lutati
i kad poželimo stati, odmoriti
ti ćeš imati postelju u mojoj,
ja oslonac u tvojoj duši…

Znam ja šta je duša umetnika.
Evo mi misli lutaju
- nitko mi postelju ne sprema…