“Ne mogu ja, dobri čovječe, ozdraviti, jer ja i
nisam bolestan, nego sam ovakav, a od sebe se ne može ozdraviti.” Ivo Andrić
XII VOTKA SA LEDOM I ISTINOM
(u Somboru,
19. januara 2013. godine)
Ove redove ispisujem u
Bogojavljenskoj noći. Sama pred Njim i pred sobom, omeđena brigom i nadom. Noći
su uvek bile idealno vreme za ruski rulet sa sopstvenom dušom.
Da li su se to u meni probudili
geni predaka? Slušala sam priče o smernim pisarima iz Pećke patrijaršije, koji
su ispisivali i prepisivali manastirske knjige. Ja, za razliku od njih, svoje
redove ispisujem i poklanjam neobičnim ljudima. Posle starice Julijane u romanu
Varljiva
igra svetlosti i monaha Mihaila u Nebeskom plesu, ove posvećujem Lazaru,
glumcu sa biblijskim imenom.
Lazar se u Somboru rodio, ja u
njemu živim već dvadeset i pet godina. U lepoj Sombor varoši, gde kažu da svega
ima_to istina, bioskopi odavno fajrontirali. Ipak, na radost mnogih Somboraca
i ljubitelja sedme umetnosti, pre nekoliko godina viknuše sa glavnog sokaka -
Ponovo radi bioskop!
Svako popodne zvuk telefona
razbija tišinu. Sa drugog kontinenta, iz Toronta, Lazar mi priča svoju životnu
priču. Uz votku iz zamrzivača, kafu i cigarete raspoložen je za još jednu
ispovest. Kaže, nahranio je rakune, veverice, te golubove i golupčiće. Potom,
vrapce okruglaste k’o gomboce. I sam je, kaže, k’o vrabac, uvek veseo pa
poskakuje. Raduje se svakom jutru.
Radujem se svakom njegovom
pozivu. Ulepšava mi dane. Vraća optimizam. Budi nadu. Malo li je...
Javljam mu se iz njegove varoši,
koju pamti po bogatoj tradiciji i nasleđu, pozorištu i slikarima, po
ljubiteljima lepih, toplih i setnih reči, i nežnim devojkama lakih i
bojažljivih koraka.
U Somboru je kasno popodne. Dan
je potrošen. Noć se nazire. U džepove i pod jastuk ostavila sam utiske dana da
mi ne pobegnu.
Istina je da se Lazar i ja nikada
nismo upoznali. Komuniciramo tek nekoliko meseci, i to samo telefonom, jer on ne
koristi kompjuter. To što se nismo videli mi nedostaje da zaokružim sliku o
njemu. Malo je to vremena za pravu sliku, ali, opet, sasvim dovoljno da njegova
ispovest poprimi boje moje duše.
Dvadeset i pet godina ja znam za
njega, jer smo deo iste familije. Oko mene njegove fotografije, članci iz
novina, filmovi u kojima je glumio. I dalje mi je pomalo nestvarno, da me
glumac sa slike ili iz filma, u pet posle podne po našem vremenu, zove u ovo
zimsko predvečerje. I tako, dan za danom, Lazar priča, a ja priče slažem kao
mozaik.
Njegovi prijatelji su potvrdili
moje mišljenje o njemu. Ono što je on njima, ja bih volela da sam njemu. Neko,
kome može reći sve, i ko je zauvek tu za njega...
Poželeli smo Lazar i ja da
ovekovečimo njegovu ispovest. Ja požurila da napišem. On nestrpljiv da bude
gotovo. Kako je zanimljiv njegov život! Satkan od uzbuđenja. Na ovaj način
ostavićemo tragove postojanja. Drugi, mnogo bolji poznavalac Laletovog lika i
dela, Miloje Radaković, napisaće sve ono što smo mi preskočili. Verujem da ću
završiti Lazarevu biografiju do Lazareve
subote, ili Vrbice, a objaviti pre nego što lipa zamiriše, onako najjače kako
to biva svake godine, s’ kraja juna meseca.
Započeli smo pisanje 12.12.2012.
godine. Odlučili da napravimo 12 poglavlja. Kazaljka na satu upravo pokazuje 12
časova.
Za danas sam završila sa
pisanjem.
Ponoć je. Poželela sam nešto u
Bogojavljenskoj noći.
Zamislih se nad sobom u godinama
koje su nepovratno prošle. Nad veštinom preživljavanja većine nas koji smo
ostali u Srbiji. U pupoljku ruže sakrila sam strah i brigu. Učila od trnja da
se branim od laži i nepravde. Jata uplašenih ptica preleteše mi dušu ponovo.
Znam odakle dolaze, ne znam kuda lete. Uvek nekuda... i po svom ćejfu.
Jaka sam, i slaba u isto vreme.
Iz džepova i ispod jastuka vadim
skrivene utiske dana.
Sanjaću opet malu kuću kraj mora,
velike prozore sa mnogo svetlosti i rajsku tišinu. Jato ptica iz moje duše
odneće sve strahove. Moći ću da dišem. Moći ću da pišem. Laka sam kao ptica. I,
napokon, bezbrižna...
No comments:
Post a Comment