Moć pisane i objavljene reči: VOTKA SA LEDOM I ISTINOM

Sunday, 15 December 2013

VOTKA SA LEDOM I ISTINOM - SNEŽANA PISARIĆ MILIĆ

“Ne mogu ja, dobri čovječe, ozdraviti, jer ja i nisam bolestan, nego sam ovakav, a od sebe se ne može ozdraviti.” Ivo Andrić

Snežana Pisarić Milić sa završenom
knjigom "LAZAR od salaša do
Holivuda"

XII VOTKA SA LEDOM I ISTINOM

(u Somboru, 19. januara 2013. godine)

Ove redove ispisujem u Bogojavljenskoj noći. Sama pred Njim i pred sobom, omeđena brigom i nadom. Noći su uvek bile idealno vreme za ruski rulet sa sopstvenom dušom.

Da li su se to u meni probudili geni predaka? Slušala sam priče o smernim pisarima iz Pećke patrijaršije, koji su ispisivali i prepisivali manastirske knjige. Ja, za razliku od njih, svoje redove ispisujem i poklanjam neobičnim ljudima. Posle starice Julijane u romanu Varljiva igra svetlosti i monaha Mihaila u Nebeskom plesu, ove posvećujem Lazaru, glumcu sa biblijskim imenom.

Lazar se u Somboru rodio, ja u njemu živim već dvadeset i pet godina. U lepoj Sombor varoši, gde kažu da svega ima_to istina, bioskopi odavno fajrontirali. Ipak, na radost mnogih Somboraca i ljubitelja sedme umetnosti, pre nekoliko godina viknuše sa glavnog sokaka - Ponovo radi bioskop!

Svako popodne zvuk telefona razbija tišinu. Sa drugog kontinenta, iz Toronta, Lazar mi priča svoju životnu priču. Uz votku iz zamrzivača, kafu i cigarete raspoložen je za još jednu ispovest. Kaže, nahranio je rakune, veverice, te golubove i golupčiće. Potom, vrapce okruglaste k’o gomboce. I sam je, kaže, k’o vrabac, uvek veseo pa poskakuje. Raduje se svakom jutru.

Radujem se svakom njegovom pozivu. Ulepšava mi dane. Vraća optimizam. Budi nadu. Malo li je...

Javljam mu se iz njegove varoši, koju pamti po bogatoj tradiciji i nasleđu, pozorištu i slikarima, po ljubiteljima lepih, toplih i setnih reči, i nežnim devojkama lakih i bojažljivih koraka.

U Somboru je kasno popodne. Dan je potrošen. Noć se nazire. U džepove i pod jastuk ostavila sam utiske dana da mi ne pobegnu.

Istina je da se Lazar i ja nikada nismo upoznali. Komuniciramo tek nekoliko meseci, i to samo telefonom, jer on ne koristi kompjuter. To što se nismo videli mi nedostaje da zaokružim sliku o njemu. Malo je to vremena za pravu sliku, ali, opet, sasvim dovoljno da njegova ispovest poprimi boje moje duše.

Dvadeset i pet godina ja znam za njega, jer smo deo iste familije. Oko mene njegove fotografije, članci iz novina, filmovi u kojima je glumio. I dalje mi je pomalo nestvarno, da me glumac sa slike ili iz filma, u pet posle podne po našem vremenu, zove u ovo zimsko predvečerje. I tako, dan za danom, Lazar priča, a ja priče slažem kao mozaik.

Njegovi prijatelji su potvrdili moje mišljenje o njemu. Ono što je on njima, ja bih volela da sam njemu. Neko, kome može reći sve, i ko je zauvek tu za njega...

Poželeli smo Lazar i ja da ovekovečimo njegovu ispovest. Ja požurila da napišem. On nestrpljiv da bude gotovo. Kako je zanimljiv njegov život! Satkan od uzbuđenja. Na ovaj način ostavićemo tragove postojanja. Drugi, mnogo bolji poznavalac Laletovog lika i dela, Miloje Radaković, napisaće sve ono što smo mi preskočili. Verujem da ću završiti Lazarevu biografiju do Lazareve subote, ili Vrbice, a objaviti pre nego što lipa zamiriše, onako najjače kako to biva svake godine, s’ kraja juna meseca.

Započeli smo pisanje 12.12.2012. godine. Odlučili da napravimo 12 poglavlja. Kazaljka na satu upravo pokazuje 12 časova.

Za danas sam završila sa pisanjem.

Ponoć je. Poželela sam nešto u Bogojavljenskoj noći.

Zamislih se nad sobom u godinama koje su nepovratno prošle. Nad veštinom preživljavanja većine nas koji smo ostali u Srbiji. U pupoljku ruže sakrila sam strah i brigu. Učila od trnja da se branim od laži i nepravde. Jata uplašenih ptica preleteše mi dušu ponovo. Znam odakle dolaze, ne znam kuda lete. Uvek nekuda... i po svom ćejfu.

Jaka sam, i slaba u isto vreme.

Iz džepova i ispod jastuka vadim skrivene utiske dana.

Sanjaću opet malu kuću kraj mora, velike prozore sa mnogo svetlosti i rajsku tišinu. Jato ptica iz moje duše odneće sve strahove. Moći ću da dišem. Moći ću da pišem. Laka sam kao ptica. I, napokon, bezbrižna...

Snežana Pisarić Milić

I tako, postadoh "KNJIŽEVNICA GODINE 2013."

U IK "ARTE" BEOGRAD