"VINO I BONACA" - SNEŽANA PISARIĆ MILIĆ (časopis “Srpska vila” Bijeljina, br. 35)

VINO I BONACA 

Ljeto Gospodnje, 2009.godine.

Svečanu tišinu parohijskog doma, pa i cijelog manastirskog zdanja, smještenog na blagim padinama Fruške gore, remete tromi koraci oca Mihaila dok traži knjigu koju će mi dati za čitanje.“Gorski vijenac“ bi njegov izbor. Ali, knjigu ne dade, nego spusti kraj sebe.

“Zašto ti, danima, dolaziš kod mene“, upita me grubo?

„Više ne znam. Šta god da kažem, zvučaće  glupo.“

„Naslušao sam se ja gluposti ovde“, reče lako, uz osmijeh, k’o da izgovara najljepši kompliment. I nasmija se, konačno. Popusti pritisak od njegovog prodornog, više ratničkog nego monaškog pogleda.

„Hvala za komentar. Opusti me.“

„Nema na čemu, Emina. Lepo ime. Ja odmah pomislim na Šantićevu Eminu. Muči li tebe nešto, k’o i sve druge žene što ovde dolaze?“Zastade na tren, pa uz blagi osmijeh, zapita: „Prekrši li koju od deset Božijih zapovesti?“

„Još odavno! Kada sam ih sve prekšila, počela sam o njima razmišljati. Ne gledajte me tako, nisam nikog’ ubila! Ali sam nekoga, ipak, mnogo povrijedila, riječima i postupcima.“

„Eh, ženska pamet! Šta se žena može pitati osim onoga što se samo nje lično tiče. I to, isključivo njenih prohteva, želja, hirova...Da popijemo nešto, lakše ću da „progutam“ to što ćeš reći?“

 Prećutah, mada teškom mukom, na ovo „progutam“.

 „Što nudite?“

„Vrhunsko crno vino, manastirsko. Retko čestit čovek iz sela, pored svojih vinograda, održava i manastirski. Njegova porodica i ja, onoliko koliko mi zdravlje dozvoljava, beremo groždje. Berba je doživljaj, ritual kome se radujem kao dete. Na kraju, pravimo vino. Dani vina su najlepši deo mog ovozemaljskog života.Odlično je, hm! Peskromna je reč za ovo što nudim, jer je savršeno. Pre pola sata mi ga, iz te domaćinske kuće, donese njegova lepa kćer. To je kuća kakva se retko sreće, puna spokoja, ljubavi. Poštuju davno utvrdjeni red stvari, koji je većina odbacila i zaboravila. Eto, u toj kući ga držim. Blagoslovena je, kao i vino. jer u sebi sažima energiju podneblja gde grožđe sazreva, energiju ljudi koji ga prave i energiju prostora u kome se čuva. Jesi li za?“

„Može, zadovoljstvo je i čast  piti sa Vama.“
„Nisam te morao nagovarati,“ nasmija se grohotom, i poremeti svečanost riječi izgovorenih u slavu vina.
„Eto sad! Trebala sam odbiti prvi put. Tako su me učili kad’ sam bila mala.“
„Prevarila bi se, veruj mi, ja dva puta ne nudim.“
Sipa vino, pažljivo, u dvije lijepe vinske čaše. Uspijeva da grubim, crvenim, ispucalim rukama otmeno drži čašu u ruci? Gospodstveno porijeklo ne može se sakriti. Staklo tanko, boje tamno crvene, kraljevske. Prelivaju se u bezbroj nijansi na slaboj svijetlosti predvečerja. A vino, kao živo. To se neki vinski vijetrovi poigravaju. Izbija iz njega energija ispunjavajući cijelu sobu. Opija izgledom.
„Izvoli, prija meni tvoje društvo“, malo zastade, pa reče, da ne pokaže slabost koje se plaši: „uglavnom“.

 Odćutah na ovo „uglavnom“.
S prvim gutljajem vina zatvorih oči, i oživih sliku bogova sa Olimpa. Pročitala sam negdje da vino nije davano mladićima, jer snaga mladosti i snaga vina, kada se udruže i umnože, postaje opasna. Tek posle četrdesete možeš piti koliko želiš. Ako je tako, onda za nas dvoje nema graničenja.Nazdravismo..„In vino veritas“,- svečano reče. A ja, opijena igrom vina, prošaptah: "Pogledajte, i vino ima ružu vijetrova".
"Ima, ali u pravom vinu je bonaca."
„Kako li sreća izgleda? Da li ovako, kao bonaca?“

 Udiše vino zatvorenih očiju. Prvi gutljaj drži u poluotvorenim ustima. Sva druga čula su isključena da ne remete ritual ispijanja. Toliko je svečanosti u tom činu, u tom trenutku, u samom vremenu i prostoru.
„Drago mi je što sretoh još jednog profesionalnog tragača za srećom“, progovori najzad, ironično.„Nisam ja profesionalni tragač!“
„Jesi! Mene nešto pitaš, a već odgovor imaš. Što nisi otišla u drugi manastir, drugu crkvu, ili, kod hodže?“
„Od Vas mi malo neprijatno. Bila sam i kod hodže, i u drugoj crkvi. Ja sam od onih koji pripadaju svugdje, i ne pripadaju nigdje sasvim."
„Od mene ti neprijatno? Što si onda došla? Gledaš me kao da divljaka imaš pored sebe!“

Ispi vino do dna. Spusti čašu na sto jače nego što treba. Ostade cijela. Dozirano remećenje tišine.
„Nije istina!“
„Ne možeš ti meni reći da nije istina! Vidim ja to. Možeš se truditi da budeš opuštena, a strah te je, zar ne? Ne ujedam ja!“
„Sigurno ne ujedate?“Pogledah ga blago, sa puno topline, da ga odobrovoljim.

Usu sebi drugu čašu.
 “Pij, ne stidi se! Moć vina je poznata osam hiljada godina. Strah rasteruje, tugu blaži, sreću umnožava.
”Vino je prijatno hladno.”
"Sjajno je, ne miruje u čaši. Ili meni ruke, pomalo, drhte?“

“Živo, nego šta! Nosi onu svoju energiju, a daje i zvuk, nešto kao šapat koji miluje. Ali, to se dešava samo u posebnim trenucima i na odredjenim mestima, i medju ljudima koje ljubav povezuje. Ali, nije to ljubav ljubavnika, mada se i na tu ljubav misli, itekako. Vino slavi ljubav medju ljudima, veliku, pravu, bezuslovnu i bezrezervnu. Prisutnost takve ljubavi je poseban doživljaj, mada izuzetno redak. Kao da si se našao u Sibiru, određenih dana u godini, kada zvoni kedrova šuma. Svu svetlost ovoga sveta poslatu od svetlosnih, ljubavnih vibracija dobrih ljudi ona prikuplja. Ko se nadje tih dana i oslušne zvona kedrove šume biće izlečen od svih bolesti sadašnjice“!Prepoznah priču o Anastasiji, djevojci iz Sibira i njenom životu u apsolutnom skladu sa prirodom, potpuno izvan civilizacije. Eh, sreće li njene.

„Ali, i Anastasija, kojoj su od rodjenja nad glavom lebdile, k`o nebeske ladje, krošnje sibirskih kedrova, a njihova zvona bi jedina muzika koju je slušala, bila samo žena koja je čekala, kao i mnoge, Onoga pravog.“

Otac Mihajlo pruži knjigu.

„Bonaca, koju ti od srca želim, je tišina duše, vreme bez vetra, bezvetrje. Mir. Ali, taj mir, nije nikakva slabost prirode, a ni čoveka, već naprotiv. Iz tog mira i tišine može krenuti neukrotiva sila koja u bonaci samo spokojno spava. Dok je bonaca, sve se umiri. I dokle god ljudsko oko može pogledom dosegnuti sve je smireno i glatko. Sva mora i sve duše su otvorene tako da poput ogledala odraze doživljaje u smiraju i ravnoteži, dajući svemu pravu meru.Vino može pomoći da bonaca potraje“, dodade na kraju..

„U Vašem okruženju bonaca je moguća, u mom teško.“

„Živeo sam ja dvadeset godina tvojim životom. Uz teologiju završio sam i književnost. Video da ni to nije za mene, i razočaran vratio se u manastir. Ostaću do kraja ovde.“

„Da, sjećam se da su mi pričali da se nigdje niste uklapali.“

„Baš lepo pričaju o meni!“

„Nisam ni ja za stroga pravila, za formu.“

„Svaka institucija ima svoja pravila, i ako hoćeš da si deo nje moraš ih poštovati. Ja sam uvek na ivici da me izbace, i ne mislim da je to dobro. Razumem ja buntovništvo, ali sa merom i sa razlogom. I sa ukusom. Mada, deluješ ti pitomo.“

Ispih vino do dna, da potisnem nelagodu izazvanu prethodnim komentarom.
 „Ja sam odrasla tamo gdje su vukovi domaće životinje. Gdje riječ vrijedi više od papira. Nosimo mi u genetskom kodu onu što vi iz ravnice nikada nećete razumijeti.”
"Ima ravnica svoju snagu, a to vi, planinski ljudi, ne možete videti.”
“Na one najgore stvari, koje su se na našim prostorima dešavale, imam neku vrstu amnezije. Brišem prošlost. O budućnosti ne razmišljam. Postoji sadašnji trenutak i njegova bezgranična moć. Potpuna prisutnost u ovom prostoru, svjesnost odnosa nas dvoga. I, doživljaj energije koja treperi u vazduhu.“
“Ne mogu da verujem da iz ženskih usta ovo slušam! Žene, obično, ne lupaju glavu o tim stvarima. Nemate vi ideala, sudite i merite isključivo prema sebi i svojim potrebama.“
„Zašto ne volite žene? I, rekla bih, da ih uopšte ne poštujete!“
„Ko kaže da ne volim i ne poštujem žene? Majku sam obožavao.“
„Nisam mislila na majku.“
„Poštujem žene kao majke, sestre, ćerke, prijateljice, sve one odnose gde sa ženom nema seksualnosti. Tek u takvom odnosu žena je savršeno biće“.

 Vino odškrinu blindirana vrata njegove duše.

„Osjetljivije smo od vas. Nekako, dublje osjećamo, jer ruže vjetrova naših duša mnogo češće pohode tornada, uragani, pijavice iz svih pravaca. Rijetke su bonace. Zato preteško dolazimo do stanja spokoja, blaženstva, nirvane, ili prosvetljenja, kako već da nazovem to stanje.“„

Kako misliš doći do tog stanja?“

„Pa, vjerujem da su iza mene patnje koje su me razdirale. Doticala sam samo dno dna. Sve što bih radila gubilo je smisao. I to sam prebrodila. Učim se životu za danas. Svakom danu je dosta svojih briga, ne trebaju mu one od juče, a ni one koje bi se sutra mogle pojaviti. Da volim u sadašnjem trenutku, ostvarena i kao žena i kao ljudsko biće.“

„Šta onda tražiš ovde ako ti treba da se ostvariš kao žena“, sa podsmijehom reče otac Mihailo, jeromonah?

Nisam mu odmah odgovorila. Ćutimo. I ta ćutnja govori mnogo više nego sve prethodno izgovoreno.

Sipa treću čašu vina, do pola, do tačno određene nevidljive crte, sa takvom elegancijom. Monaška odora doprinosi svečanosti i ljepoti trenutka. Ali njegov glas, ne zvuči uvijek monaški.

„Nemojte tako govoriti...mislila sam da se razumijemo.“

“Zašto da ne? Pa o ljubavi se priča na svim mestima i pod svim okolnostima, je l’? Ni na jednom mestu, i ni u kom vremenu, ona nije bez smisla, čari i izazova. Jedino ljubav i zavođenje može ženi sve da ispuni i zameni.“

„Ne baš na svim. Ne na ovom.“

„Ženama je svako mesto teren na kome se dokazuju i potvrđuju kao žene.“

„Pretjerujete!“

„Pet života da živiš neće ti biti dovoljno da se ostvariš, jer potreba da se potvrđuješ kao žena uvek će biti u tebi. Pomiri se s’ tim. A ti još uporno tražiš savršenog muškarca, što je čista iluzija. Tu iluziju koristiš kao opravdanje za sve što radiš. Ako se do sada nisi ostvarila, a ne promeniš se, nikada i nećeš. Idi u manstir i posveti život jedinom savršenom. “

„Vi stvarno ne poštujete žene!?“

 Vino progovara iz njih. Eliksir istine.

 “Kada prođe strast, a ne dešava se to svima u isto vreme, tek tada možeš početi ozbiljno raditi na sebi. Možda i uspeš, ako se oslobodiš svega što prati ljubavnike. Svih loših osobina, posebno posesivnosti i ljubomore. Naročito, ako uspeš da dođeš do nivoa da ti je ljubav prema muškarcu čista kao kod majke prema detetu, ili sestre prema bratu. Ljubav mora biti bezuslovna, bezrezervna i puna požrtvovanosti.“

„Zar postoji takva ljubav izmedju muškarca i žene. Može li žena tako da voli? Muškarac tako ne može da voli."

 Ponovo sipa vino, ali sada u obe čaše. Vino širom otvorilo vrata naših duša. Sve manje reči, a sve se više izgovora.

„Može, samo što ja takvu ženu, nažalost, nisam upoznao.“

„Ni ja muškarca! Mi smo drugačije od vas.“

„Bile ste pre. Sada niste ni žene ni muškaci. Kao mutanti ste.“

„I ja ličim na mutanta, zar ne?“

„Da, mutant par exelans! Mutant koji je toliko odmakao u svojoj nakaznosti, da će se, kao linija kruga, vratiti na početak. Ali, baš zbog toga, mislim, postoji šansa, mada vrlo mala. Iskoristi je, da od tebe ponovo postane žena. Ima u tebi, još uvek, nečeg iskonski čistog.“

„Eh, sad’ mi je lakše. Konačno nešto pozitivno“, nasmijah se.

„Ja imam strah od ovih novih žena. Šta ste vi uradile sebi. Srljate sve više i više, dajući sebi sve veću slobodu, a opet ste sve nesrećnije. I siroti muškarci ne zaostaju u trci za propašću sopstvene muškosti. Ne zna se ko je u toj muško ženskoj priči nesrećniji.“

„Teško se točak zaustavlja i vraća unazad.“

Opet su zaćutali. Vino uljuljkuje u svoju bonacu.
„Pokrenula si moćan točak u sebi, ipak, moram priznati. Put kojim si pošla mnogi su tražili, pa i sam sam. Nisam ga našao. Uvek bi me nešto vraćalo nazad kao u vrtlog. Previše me zanimaju stvari uma. Svi što nas okružuje, kao živo blato, vuče sebi i svom načinu razmišljanja.“
„Pa, ako je vama ovako dobro...“

Vino je oduvalo vrata njegove duše. Razigra mu se glas u monaškoj sobi, kao Anastasijin u kedrovoj šumi. Svijetla strana njegove ličnosti prizivala je neku tajanstvenu svijetlost. I ta svijetlost u vinu pravi duge različitijih kombinacija. Svijetlost se poigrava. Uhvaćena je u čaši ta teško dokučiva i varljiva igra svijetlosti.

„Ja sam vrlo nesrećan čovek, Emina. Vidiš ti to, zar ne? Galamim, evo, i sada, samo zato što se branim od tvojih dilema, jer sam ih i sam imao. Branim se i od toga što verujem u to što pričaš. A mrzim, samo da znaš koliko, to što mi prija tvoje društvo i što mi u okruženju nedostaju osobe poput tebe. Ne volim što sam sam. I, bolje da svi misle da sam ljut i drzak, nego tužan. Ili nesrećan.“
Gleda u vino, pa u mene. Gleda me oštro, gotovo s` mržnjom, kao da sam kriva što izgovara ono što ne želi. Kapilari po licu još crveniji. Naglašena kombinacija debljine i nezgodne naravi.„U vinu je istina, definitivno.“
„Ne vidi se da ste nesrećni. Djelujete ljutito i iznervirano, mada ne vidim razlog ovoj žustrini. I, zaista me na momente strah od Vas!“
„Draga moja, ostvareni ne znaju za strah.“

Sipa samo meni. Polako, kao da radi transfuziju krvi, pomislih.
 „Jednog dana ću se osloboditi straha.“
„Ne verujem ti, jer ti, iz svog začaranog kruga, teško da ćeš izaći. Ako se, pak, vratiš, znaj da će mi duša biti puna, pa makar te gledao i čuvao iz one druge dimenzije postojanja. Obavezno pročitaj „Gorski vijenac”, polako, ne žuri. Ne traži apsolutnu sreću, jer:
’Času meda jošt niko ne popi,
Što je čašom žuči ne zagrči;
Čaša žuci ište čašu meda,
Smiješane najlakše se piju. “

Govorio ponovo tiho. U duši mu bezvetrje. Bonaca, umirena ruža vijetrova.

„Vi ste meni dragi.“

„Jesam li?“

„Jeste, stvarno. Ličite na vuka samotnjaka koji krije meko srce.“

„’ajde, ne preteruj, kakvo meko srce! Za koga? Ne treba ovom narodu meko srce, nego terati ga na red, rad i disciplinu.“

„Ma, dobar ste Vi čovjek. Malo nezgodan, to da. Niste dosadni, to vam je najveći kvalitet.“

„’ajde, ćuti malo! Došla si ovde zato što od dosade i besposlenosti ne znaš šta bi drugo radila.“

„Pričajte Vi šta god hoćete. Ja imam stav o Vama i teško me možete razuvjeriti. I, zašto bi me razuvjeravali? Zar vam smeta ako vam neko kaže da ste dragi?“

„Smeta, naravno da smeta! To mi niko nikada nije rekao!?“

Čaša mu u trenu ostade prazna.
„Eto, ja kažem.“
„Ti si stvarno čudna žena, Emina. Mnogo čudnija nego što sam pretpostavljao. Prija mi tvoje društvo“, dodade čašu, malo zastade, pa reče „na moju nesreću.“
„Nesreću?“
„Naravno, na nesreću. Teško je biti srećan, a usamljen. Želeti misli podeliti, a nemati s` kim..."
I tako, on se ispovedi meni. Slušam, bez reči. A onda, dugo ćutimo...

I dalje, vrlo pažljivo, sipa vino, ali koja nam je čaša po redu, to ni jedno od nas više ne znamo.

Ljeto gospodnje, 2011. godine.
Prošle su dvije godine. Stiže poruka da je otac Mihailo umro, i to u noći kada sam sa prijateljima proslavljala rođenje njihovog malog Mihaila. Pjenušavim šampanjcem nazdravljam ponosnim roditeljima, a sve za sreću novorodjenčeta. Za poruku nikome ne govorim. Izlazim na terasu, sama. U igri božanske svjetlosti, koja je dopirala sa svih strana, te uz muziku, radost i bezgraničnu ljubav prisutnih prema malom dječaku, koji pre nekoliko sati ugleda svjetlost dana, osjetih snažne vibracije u duši, kao da začuh zvona kedrove šume. Ali, ono, što bi mnogo važnije, ugledah u raskošnoj svjetlosti Mjeseca, nasmješeni, blagi i spokojni lik oca Mihaila.Znam, negdje tamo, u drugoj dimenziji postojanja, stigao je kao beba, u zagrljaj žene koju je jedino volio. Majke. I da je, napokon, srećan.

Snežana Pisar ić Milić

Video prezentacija knjige "Igračke v(j)etrova"

ili "Nebeski ples" (srbijansko izdanje)