REKLI SU O LAZARU ROCKWOODU - IGOR VRABAC, KOMPOZITOR

REKLI SU O LAZARU ROCKWOODU - IGOR VRABAC, KOMPOZITOR

(VIII poglavlje knjige "LAZAR od salaša do Holivuda", autora Snežane Pisarić Milić

Igor Vrabac, 
kompozitor

- Ja sam se rodio i odrastao u Zrenjaninu. Završio sam nižu i srednju muzičku školu za klavir i teoriju muzike u školi “Josif Marinković” u Zrenjaninu.

Godine 1991. sam se upisao na kompoziciju na “Akademiji umetnosti” u Novom Sadu. Međutim, nakon godinu dana sam odlučio da se oduprem propasti naše tadašnje države, i da napustim rodnu grudu. Pošto nisam služio vojsku, nisam imao ni pasoš. Tako sam 16. jula 1993. godine ilegalno prešao u Mađarsku, preko kukuruznih polja, sa deset nemačkih maraka u džepu.

Nakon četiri meseca u Mađarskoj, (provedenih na ulici, public shelter, u crkvi, izbegličkim logorima i čak jedne noći u zatvoru kao ilegalac) uspeo sam da se izborim za izbeglički status u Kanadi, u čemu su mi Ujedinjene Nacije znatno pomogle. Sponzorisan kanadskom vladom, 16. novembra 1993. godine, tačno četiri meseca nakon odlaska iz tadašnje Jugoslavije, sleteo sam na aerodrom u Torontu gde sam istog dana dobio landed immigrant status.

Narednog proleća sam se upisao na klasičnu kompoziciju na Fakultetu muzike, koji je deo Univerziteta u Torontu. Završio sam 2000. godine. U međuvremenu, jula 1998. godine, sam postao kanadski državljanin.

U svim mojim putešestvijima, jedina stvar je bila konstantna, koja me je i održala u svemu ovome je: moj san da budem kompozitor. Sa trinaest godina sam znao da ću biti muzičar - verovatno klavirista kako sam tada zamisljao. Sa sedamnaest sam znao da ću biti kompozitor, a konačno, sa dvadeset i četiri, se sve to iskristalisalo u filmskog kompozitora, što sam do dan danas.

Moj prvi posao kao kompozitora me je doveo do Laze. To je bilo proleća 1997. godine, kada sam napisao muziku za pozorišnu predstavu Modigliani, autora Dennis McIntyre, u kojoj je igrala poznata glumica Jennifer Dale u ulozi Modiljanijeve devojke Beatrice Hastings, i koja je pozirala za nekoliko poznatih aktova. Ona je inače bivša žena Roberta Lantosa, osnivača Alliance koji je sada deo distribucijske i produkcijske kuće Alliance Atlantis.

To je bila predstava o slikaru Amedeo Modigliani, jednom od najznačajnijih pariskih slikara i vajara s’ početka 20. veka. Naravno, muzika je bila u stilu Pariza iz tog vremena. Da bi doživljaj muzike bio još autentičniji, režiser Kenneth McGreggor je hteo da na svakoj predstavi svira živ ansambl. Za mene kao studenta, to je bio uzbudljiv izazov. Partitura je bila napisana za violinu, klavir, harmoniku, klarinet i bass klarinet. Tako smo svirali 16 predstava u kojima sam ja učestvovao kao klavirista i vođa ansambla. Razlog zašto sam ovu priču o Modiljaniju toliko razvukao je to što je ta predstava bila ključni prevrat koji me je spojio sa Laletom. Naime, Jennifer Dale i naš Laza su se u to vreme puno družili i bili su, i ostali najbolji drugari. Pošto se njoj muzika jako sviđala, ona je insistirala da me upozna sa svojim krugom ljudi u kojima je Laza imao VIP status. Konačno, to se desilo, i tako sam se jedne letnje večeri, u nekoj restoranskoj bašti upoznao sa Lazom. Lazina otvorenost i iskrenost me je odmah oborila s’ nogu. Čim je čuo da sam iz Vojvodine, dao mi je nadimak “Vojvodino moja”, kojim me i dan danas oslovljava. Jennifer je, inače divna osoba i pomogla mi je koliko je god mogla u mojoj karijeri na filmu i televiziji.

U to vreme, paralelno sa ovom predstavom o Modiljaniju, režiser Srđan Vilotijević, koji takođe živi u Torontu, je radio preprodukciju za film Full Frontal u saradnji sa nekim kanadskim Italijanima, koji su ovde dosta aktivni u svetu filma. Laza je igrao glavnu ulogu, a Jennifer su pitali da igra jednu manju ulogu, ne bi li im to pomoglo da malo poguraju film zbog njenog imena i reputacije. Pošto je budžet bio mali, ona je pristala ali pod uslovom da ja radim muziku. Nije ih baš ucenila, ali je toliko insistirala i hvalila me, da su ovi na kraju pristali da me upoznaju i da vide ko sam i šta sam.

Tako smo, eto, Laza i ja uradili prvi film zajedno koji je izdat 2000. godine i dobio je Silver Award na filmskom festivalu WorldFest u Houston u Texas-u. To je bila priča o slikaru po imenu Roman (Lazin karakter), koji zbog ožiljaka iz detinjstva ima problema sa svojim stvaralaštvom i sa svetom oko sebe. Kroz suočavanje sa traumom i uz podršku onih koji ga vole, naš heroj Roman pokušava da prevaziđe teret prošlosti i da zagrli to što mu život pruža u sadašnjosti i u budućnosti. Priča je topla, iskrena i emotivna, a muzika je bila veoma intimna i “gola”. To je bila moja druga filmska partitura po redu. Nakon toga, i Laza i ja smo ušli u razne poslove na TV serijama, ali nismo prestali da sarađujemo na polju filma.

Godine 2001., radili smo dugometražni film Bag the Wolf. Laza je igrao glavnu ulogu bivšeg nemilosrdnog KGB agenta koji dolazi u New York City, u misterioznu posetu jednoj maloj devojčici. Uprkos svim neprijateljima, od FBI agenata do privatnih lovaca na ucene i raznih kriminalaca koji ga vrebaju na svakom ćosku, on se otvoreno kreće bez ikakve opreznosti, što celoj priči daje ključ i “twist” koji će na kraju filma otključati svrhu njegove čudnovate posete. Jennifer Dale je takođe igrala i u ovom filmu, u manjoj ulozi ulične prostitutke.

U to vreme, naš čuveni muzički producent i kompozitor Voja Aralica, je živeo u Torontu gde je proveo pet godina. Voja je poreklom Zrenjaninac, kao i ja, tako da se on i ja znamo odavno. Sredinom i krajem osamdesetih, sa mojim starijim bratom Sašom Vrapcem, Voja je ko-producirao dva albuma u Go-Go studiju u Beogradu, u kome i dan danas producira albume za Bajagu, Zdravka Čolica, Zabranjeno Pušenje i mnoge druge, kao i muziku za Kusturičine filmove u kojima učestvuje i kao kompozitor. Čim se doselio u Toronto, 1999. godine, dan pre nego što je počelo bombardovanje Beograda, Voja i ja smo se našli i počeli da sarađujemo na mnogobrojnim projektima. Zbog Vojine slave od Kustinog filma Crna Macka, Beli Macor, i pesme Pit Bull Terrier koju je napisao za isti, producenti tadašnjeg filma sa Lazom, Bag the Wolf', (isti ti Italijani koji su producirali prethodni film Full Frontal), su angažovali Voju da im bude kompozitor na filmu Bag the Wolf. Tako smo Voja i ja zajedno radili narednih par meseci svaki dan, i bilo nam je jako zabavno. Voja je dobio kredit kompozitora, a ja sam zvanično “String Arranger”, mada i ja dobijam manji deo autorskih prava. Lazu smo redovno viđali u to vreme, i puno lepih uspomena smo podelili. To su, zaista, bila nezaboravna vremena. Najviše čega se sećam je humor i beskrajno smejanje. Film Bag the Wolf je igrao dosta na kanadskoj televiziji, na kanalu City TV. Za distribuciju u ostalim zemljama nisam siguran.

Treći film na kome smo opet sva trojica sarađivali (Laza, Voja i ja) zvao se In the Lair. Opet je učestvovala ista ekipa Italijana koji su finansirali film, a Laza je igrao ulogu uličnog ludaka koji intuitivno otkriva trag ljudožderu koji kidnapuje devojku i drži je u podrumu kao izvor hrane. Grozna tema, ali Laza je kao i uvek odan umetnosti, pa je punim srcem i profesionalno odradio svoju ulogu. To je bilo 2002. godine, koliko se sećam. Za ovaj film, nažalost, ne postoji nikakav trag na internetu.

Od tada pa na dalje, profesionalni putevi su nam se razdvojili. Voja i ja smo i dalje sarađivali do Vojinog povratka u Beograd 2004. ili 2005. Laza je dobio stalnu tezgu u nekoj TV seriji gde je igrao duha koji se stalno pojavljuje.

Nakon svih ovih godina, konačno se spremamo da opet radimo na jednom dugometražnom filmu o kome ne znam koliko mogu da pričam. Skriptu sam pročitao i vrlo je zanimljiva. Priča je o spiritualnom putu i žrtvi za ideal, a dotiče se duhovnosti Indijanaca Severne Amerike. Film je u pre-produkciji, a snimanje bi trebalo da se desi ovog proleća ili leta. U filmu se nikad ne zna kako će se stvari odvijati, i nikada ništa ne ide po planu. Jedino što znam je to da bi trebao da radim muziku, a da je Laza glavna uloga i kreator ideje, i cele priče. Laza je hteo da ja radim muziku, zato su me i kontaktirali.

Uglavnom, što se tiče našeg prijateljstva, to nikada nije izbledelo. Vidimo se i čujemo tu i tamo. Ja sam uvek govorio kako mi je Laza jedan od najomiljenijih ljudi u životu. To i jeste. Njegova odanost umetnosti i iskrenost je retka u današnjem svetu, a naročito u svetu filma. Njega nikad pare nisu zanimale. Uvek mu je najvažnije bilo da se umetnost i njena lepota odradi i dočara najbolje što može. Laza je pun humora, duhovnosti i voli životinje. Često hrani vrapce na svojoj terasi, pa mi priča kako je hranio moje rođake dživdžane. Rođaci su mi zato što se ja, je l' da, prezivam “Vrabac”. Njemu, kao i meni, Vojvodina je ostala u srcu. To Laza, verovatno čuje i u mojoj muzici. Zato me i zove “Vojvodino Moja”. Ima jedna poslovica na engleskom: “You can take Laza out of Vojvodina, but you can't take Vojvodina out of Laza”. Da probam prevesti: “Mozes Lazu iz Vojvodine izneti, al' ne mozes Vojvodinu iz Laze.”