Nas dvoje smo krila izgubili. Bolje reći - odbacili.
Onako, olako, reklo bi se bez borbe. Odbačena, nepotrebna i neprimetna krila, ostala
su spojena sa belinom snega, na peronu stanice jednog malog grada, jednog običnog,
a meni tako posebnog februarskog dana. Tog dana padala je po snegu ledena kiša,
a promrzli prsti lepili su se na sve što bi dotakli. Išla sam u susret Njemu. Ustvari,
nekom drugom, ali taj „neko“ nije bio toliko važan. Mogao je da čeka. Autobusi
su kasnili... a ja nisam odustajala ni onda kada bi to svi uradili.
Čekao me na peronu iluzije,
sa sumnjom na reveru. Zadenuo opsenu i strast pod kapu, a mašta, koja je drugo
ime za inteligenciju koja se poigrava, našem susretu je davala najrazličitije
oblike i boje.
Zvao me belom ružom, njegovim
dahom sa ukusom jagode i cimeta. Uveravao me da sam njegovom životu dala sjaj,
osvetlivši ga manastirskom senkom koja je prethodnog leta pala na mene kao
blagoslov. Pogledom iz kelije, koji u sebi nosi sve tajne, i sva iskušenja, menjala sam boje svoje, ali i njegove, aure iz
bele u crno i obratno. Nudila sam mu tišinu svih izgovorenih molitvi, pevanja i
pokajanja.
Obećao mi je večnost. Dao mi
sate. I, još po neki san, umotan u belu penu, kao u šećernu vunu moga
detinjstva, kupljenu za dinar na vašaru.
Zakleo se da će zauvek biti moj anđeo
čuvar. Poverovala sam.
Prsti su se smrzavali. Sneg mi
padao na kosu, pa niz vlasi vlažio kožu, toneći kroz pore ulazio u krvotok. I
tako hladan, stigao u onaj deo tela o kome svi pričaju, a ni jedan ga hirurg ne
pronađe – dušu. Bela duša mi postade crvena, jer krv jurnu svom silinom, srušivši
brane brižljivo građene od rođenja. Isijavala sam crvenu svetlost u nestvarno belom
danu.
Rekao mi je – ja sam sanjar,
veći od tebe. Meni treba anđeo čuvar i ključar snova. Pouzdana ruka da joj na
dlan spustim rezbareni, ali pohabani ključ od srca. Pohrani ga u kovčeg vere,
ljubavi i nade, pa ga čuvaj od vetrova što nadolaze sa svih strana.
U promrzle prste, sa strahom
u očima i poštovanjem k’o pred ikonom, uzeh ključ k’o redak dijamant, te smestih
ga pod rebra, sa leve strane. Rekao je –
znaš, duša mi je na robiji, a svaka bela
vlas na glavi stostruko je zaslužena. Nasmej me, ti to najbolje znaš. Jer, ja odavno
ne čujem cvrkut ptica kada se oglase u proleće, niti pesmu slavuja, ni šapat
vetrova.
Sve sam mu verovala. I bih
srećna.
On je odustao od čuvanja duše.
Našao je čuvara tela. A to dvoje retko idu zajedno.
Ključ još uvek nosim pod
rebrima, tu je. Ne znam, da li da ga ostavim, ili odložim u kutiju za nakit,
napravljenu tako da je samo jednom možeš zatvoriti.
Bela ruža je uvenula, onoga trenutka
kada je suza na nju pala, slanja od kapi sa dna Mrtvog mora. Ružino trnje
izbolo je promrzle prste. Ruke nikada više nisam ugrejala.
I, dok sam zauvek napuštala
njega, i peron iluzije, krv mi se slivala, da li iz prstiju ili iz duše, više ne
znam. Samo znam, da je duša ponovo postala kao bela pena, i to ona šećerna,
jeftina, kupljena za dinar na vašaru.
Gazeći po zimskoj belini, sa
uvelom belom ružom, čekam autobus da zauvek napustim peron iluzija. Odmahujem mu
izbodenim prstima, dok skriveni ključ pod rebrima osluškuje šapat srca.
Nepoznati saputnik me zapita,
gledajući crveni trag pod mojim nogama: – Da li je od Vaših ruku?
- Ne, meni deluje - kao da sneg krvari.
Snežana Pisarić Milić
 |
| "Српски глас" - литерарна страна и - "АНЂЕЛИ ЧУВАРИ" Снежана Писарић Милић |
No comments:
Post a Comment